Izvor: B92, 15.Feb.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Vreme", 12. februar
pise: Ljubomir Zivkov
Zona sumraka
Letovi razdora
Vest da ce JAT mozda vec od ponedeljka poceti da leti izvan Tivta i Podgorice presela mi je kad sam shvatio kud smeraju oni koji nam toboze oprastaju deo sankcija: gradjani i aviokompanija dobijaju sest meseci letenja uslovno, ali se lista nepozeljnih (nepozeljnih na zapadu, ne ovde, da se razumemo) prosiruje - seststo pedeset prokazenih zapadu nije dosta, nego se pravi spisak >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << od novih sto osamdeset gradjana kojima niko zivi nece dati vizu! E pa, gospodo, ako je tako, ako tih sest meseci surcinstva treba da platimo time sto nasi najbolji sinovi nece moci ni u jednu zapadnu zemlju, onda hvala lepo, neka embargo ostane ne jos sest meseci nego sest vekova, kao sto su Turci ostali (dobro, pet vekova su bili, ali je i to proslo; i njihovog smo se iga oslobodili putem ratova za oslobodjenje).
Navodno ce se sam Robin Kuk zauzeti za nasu stvar, on ce od Madlen Olbrajt iskamciti za nas pola godine letenja po zapadnoj Evropi, to je od g. Kuka lepo, humano i humanitarno, ali mi je odmah bilo sumnjivo: otkud to da nam on pomaze i sta se iza brda valja? Ionako postoji jaz izmedju nas koji putujemo u Koblenz, Amsterdam, Baltimor itd. i nase elite koja moze da putuje, letuje i sopinguje samo od Horgosa do Dragasa, pa i to vise u okolini Horgosa. Sad jedni treba da uzlecu i slecu, dok drugima preostaje voznja po lokalnim dzadama, sto je raskol nevidjeni! Progutamo li i ovu udicu, raspoluticemo nacisto Srbiju! Razbijeni na letace i suvozemce, na putnike i sedikuce, necemo biti dostojan protivnik onima koji su na nasu kucicu odavno bacili svoje imperijalisticko oko.
Ja licno spreman sam da ignorisem dizanje vazdusnog embarga i da nigde ne odletim po cenu da JAT ode pod stecaj. Ako ne moze da putuje moj predsednik, ne moram ni ja; ako treba jos sto osamdeset novih ljudi da bude ostrakizovano od medjunarodne zajednice, necu je ni ja posecivati, daleko joj lepa kuca.
Jesam dosad putovao, ali uvek suvozemnim putem, uvek preko Madjarske, ali jedno je poleteti sa dalekog, u maglu i susnezicu uronjenog tudjinskog Ferhedjija, a sasvim drugo otisnuti se u svet sa Aerodroma Beograd: u zemlju bih propao kad bi me uzurbanog i vaznog (bording karta viri iz dzepa mog somotskog sakoa), spazio predsednik SRJ koji ispraca kinesku privrednu delegaciju nakon cega se vraca u svoju kancelariju na Andricevom vencu...
I ne samo to. Put do Madjarske bio mi je uvek dosadan, tegoban i preskup, u kombiju ili u "Fudeksovom" autobusu nejednom sam pomislio: za ovo truckanje, dangubu i trosak zahvali svome predsedniku i njegovoj sviti i svojti; on sa drugovima i saradnicima uziva u zgradi "Jugopetrola", a ti budi gradjanin drugoga reda, placaj prokletu kartu do Budimpeste, u tudjini cekaj jutro i gledaj kako Madjari, ispavani i svezi, dolaze iz svojih domova na svoj licni aerodrom. Posle gledaj kako sa njega idu svako svojoj kuci, a ti ces kuci preko "Selove" pumpe poradi toga sto je svako srpsko vozilo nepozeljno na aerodoromu. Dvadeset dolara placas budimpestanskom taksisti da te proveze kroz antisrpski obruc, samo tako mozes do pumpe, odande neces poci u obecano vreme - prevoznicke bajke o skorom polasku slusaces sve dok se kombi ne napuni... Za sve izdatke, za vizu koju sam jedva dobio, za to sto svuda moram preko Peste, za placanje izlazne takse, za harac pestanskim taksistima, za mito koje tamosnji carinici ljube, za sve sam bio sklon da okrivim rezim, i to nas, ali to je zato sto sam do Peste i natrag uvek imao toliko vremena... Sada kad treba jednostavno da se odvezem u Surcin i odande odletim, sva nebogougodna razmisljanja otpadaju, sad samo mozgam kako li je onima koji ne mogu ni u jedan avion.
Zasto putno sposobno stanovnistvo Srbije ne bi bojkotovalo letove u isnostranstvo? I ne samo letove, nego odlaske vani kao takve! Ne pustate one koje smo mi demokratski izabrali i koji bi napolje morali po sluzbenoj duznosti - ne racunajte ni na nas! Jedan takav opstenarodni bunt morao bi imati odjeka u svetu. Jos bi efektnije bilo kad bi opozicija pozvala gradjanstvo da ne putuje nigde izvan teritorije opstine i kad bi opozicioni lideri naglo i slozno prestali da obijaju pragove mocnika, kad bi im naprosto faksirali plakate: "Obijamo pragove, ali u svojoj kuci!", "Kome treba obijanje praga, nek slobodno u Srbiju dodje, mi na noge nikom ne idemo!"
Pa kad jedno dve godine niko iz Srbije ne bi izasao, to bi se osetilo, osetili bi to madjarski taksisti i carinici, zakukao bi mnogi evropski bakalin, pa i nemacke robne kuce, poznalo bi se i KLM-u, bez novih talenata iz Srbije americki univerziteti poceli bi da gube i naucni i kosarkaski primat, onda bi bilo: izvolite, Srbi, sto vas nema, sto ste nakraj srca...
Akcija "Nadurimo se zajedno" bila bi neka vrsta naseg pasivnog dzihada, ali sumnjam da je opozicija dovoljno zrela i dalekovida da se stavi na celo jednog takvog pokreta. Zaista, ako iole drzimo do sebe, ne moze nama jedan Robin Kuk da podigne embargo. Gde vi to dizete embargo, iznad cije teritorije? Ciju vi saglasnost imate? Ako nasa drzava odluci da JAT ne leti, mogu u Evopskoj uniji i u Americi da izglasaju sta god im drago.
Ako je sestomesecni dopust JAT-u nagrada opoziciji za to sto se poput proletera svih zemalja napokon ujedinila, drzava bi imala pravo, duznost i cast da tu stvar sasece. Secate se autobusa za gradski prevoz? Opozicija ih dobila na dar?! Lepo! Te cemo krsine natenane i savesno da pregledamo i pregledamo, da vidimo, ne radi migavac, skripi brisac, nece havarisana i skartirana vozila prevoziti nasu nejac i radne ljude! Opozicija dobila gorivo za grejanje? Odlicno, vec iduce nedelje tovar ce biti detaljno ispitan, ekspertska grupa prebrojace svaki bogovetni oktan, mora da se vidi ima li u gorivu osiromasenog uranijuma i cijanida, gorivo ce uci u zemlju cim rezultati stignu, a zima ako prodje, jos bolje... Tako bi trebalo postupiti i sa embargom. Utoliko pre sto smo se na njega privikli. Guzva u gradskom prevozu truje ti svaki dan, studen te unesrecuje kad god zahladni, a embargo ti smeta samo kad treba negde da otputujes. I kud mi stalno putujemo kod ovolike i ovakve nase otadzbine?
Ustav kaze da su gradjani ravnopravni, da je sloboda kretanja opsta, nedeljiva i neotudjiva, isto kao i teritorija i integritet (nisam neko vreme listao nas najvisi pravni akt, ali verujem da tako kaze). Pravo na putovanje u inostranstvo u domenu je opstih ljudskih prava i njime bi morali raspolagati ili svi Srbi odjednom ili bi, recimo, godinu dana napolje mogli samo gradjani sa crne liste - ostali bi se strpeli godinu-dve, dok se minula nepravda ne bi ispravila...
Ako, pak, bude ovako kako nam svetski mocnici nude - da letimo jedni drugima ispred nosa i uz nos - stradace Ustav (sto mu mozda ne bi bilo prvi put), podele u rodu srpskom bivace dublje i dublje, sto neprijatelj izgleda bas i hoce.
"NIN", 10. februar
MIRA STUPICA: SAKA SOLI (3)
Odlomci iz feljtona
Kao clan Akademije filmske umetnosti i nauke, glasala sam za najvecu filmsku nagradu, "Kristalnu prizmu", koja se dodeljuje filmskim stvaraocima za zivotno delo ili za godisnja ostvarenja. Medju nagradjenima bilo je, neminovno, i ime sada vec svetski slavnog filmskog reditelja Emira Kusturice, za njegov veliki i potresan film "Podzemlje". Sa zadovoljstvom sam primila pocast da mu ja predam tu nagradu, a lepo je bilo sto je i on bas tada bio u zemlji i prisustvovao toj, za nas, vaznoj svecanosti. Za mene se taj mladi covek umetnicki rodio vec posle svog prvog filma, filmovane drame, "Bife Titanik", u sarajevskoj produkciji. Umetnicko dejstvo njegovog posla bilo je sigurno i vidljivo. Zapamtila sam tad to ime: Kusturica. Kasnije je uradio i film "Sjecas li se Doli Bel" i usao u konkurenciju za nagradu na filmskom festivalu u Veneciji. Nominacija je vec bila veliki uspeh. Posla sam u grad jednim za mene vaznim poslom, ali na vratima me presrete usplahireni Vuk Babic, reditelj divne "Kike Bibic", serije koja se i danas pamti. Pateticno klece preda me i nesto brzo i konfuzno isprica. Nekako razumeh da je trazio pomoc od mene. Film "Doli Bel" dobio je Zlatnog lava na festivalu u Veneciji. Kusturica ne moze da prisustvuje jer je u uniformi vojnika JNA, a zna se da vojnik preko granice ne sme. Onda se neko setio da bih ja tu mogla nesto uciniti, preko Cvijetina koji je u Predsednistvu drzave. "Dobro, rado cu pokusati, pa to je uspeh svih nas. Kako da ne, cim dodje Cvijetin kuci, zamolicu ga." "Ma, ne kada dodje kuci! To ne moze da ceka. Kusta veceras vec mora da krene." "Kako da krene? Pa, moraju prvo valjda da mu odobre da skine uniformu. A za to se ne pita Cvijetin, nego Generalstab Jugoslovenske narodne armije."
"Miro, u pitanju su minuti. Zovi Cvijetina."
"Ne mogu", kazem. "On je na plenumu CK."
"Izvuci ga sa sednice."
Mislim, mislim, i tesko mi, jer znam da su ga tako jednom izvukli s plenuma da bi mu saopstili kako mu je zena Sibina poginula u saobracajnoj nesreci, pa me to mnogo sputava. Babiceve oci me netremice gledaju.
"Dobro, Vuce, pokusacu preko sekretarice... Nado, hitno mi treba moj muz. Znam gde je, i da je nezgodno, ali uzdam se da ces ti to onako elegantno i neupadljivo da izvedes. Vazno je, veruj mi. I odmah mu reci da smo svi zdravi i citavi, da ne brine."
Cekamo, pusimo, gledamo na sat. Telefon!
"Sta je, pobogu?"
"Nista, Cvele. Jedna lepa stvar u kojoj mozes da pomognes."
I ispricam mu potanko. Slusa. Nista ne obecava. Videce. Opet gledanje na sat, pusenje i Vukovo drmanje nogom. Zvoni.
"Imate srecu", rece veselim glasom, "i general Gosnjak je na sednici. Ispricao sam mu. Slaze se. Odobrice. Otisao je da telefonira. Neka se Kusta pakuje."
Vuk vice, dize me u vazduh i okrece.
"Bezi", rekoh mu, "bezi dok se nisu predomislili."
Sutra uvece smo Cvijetin i ja gledali prenos i festu. Bili smo srecni sto je to nase dete dozivelo toliku radost, a i mi Jugosloveni toliki uspeh. Posle valjda pola godine zove Sarajevo. Opet filmadzije.
"Miro, pomazi, ovi nasi nece da puste Kustu i Sidranov scenario za novi film. Moli Cvijetina da ucini nesto."
Posto sam znala da je Cvijetin vec "usvojio" Kusturicu, islo je lako. Procitao je taj nepodobni scenario, "Otac na sluzbenom putu", i napisao nekom nadleznom, tamo u Sarajevu: "U scenariju nema niceg sto bi opravdalo zaustavljanje njegovog filmskog ostvarenja." Ali, Cvijetin je u Beogradu, a u Sarajevu ima mnogo popova i popova nad njima, pa se to i dalje otezalo. Kad god bi Cvijetin isao u Sarajevo, sapnula bih mu: "Molim te, vidi opet ono za Kustu." I Cvijetin je zaista svakog puta vodio nekakve razgovore oko tog nesrecnog scenarija. Na kraju se sve dobro zavrsilo i krunisano je novom nagradom mladom genijalcu, u Kanu.
Naravno, to Kusturica nije zaboravio. Dolazio je sa mojim Borom kod nas na more, u Trpanj, pricao o novim projektima, cak je predvideo i jednu ulogu za mene u "Domu za vesanje". Nisam ni trepnula kad se to nije ostvarilo. Znala sam da su postojali neki razlozi za to. I, kad sam videla moju "zamenicu", onu divnu i neponovljivu kreaciju stare Ciganke u "Domu za vesanje", rekla sam: "Nema na svetu glumice koja bi to tako, kao ova naturscik umetnica, odigrala."
Godine su prosle. Rat. Jad. Bezanje iz nesrecne zemlje. Nema Cvijetina. Nema ni njegove dece. Bora u Pesti i Pragu, Kusta u Americi, Parizu. Ja sa svojom porodicom u Beogradu guram sama kako znam.
Cvijetin mi je davno, jos kad je umro Rocko Colakovic i sahranjen bez ikakve pompe i govorancija, rekao: "I mene cete tako sahraniti, na Vukosavcima, gde su mi otac i moji mrtvi ratni drugovi. Niko, sem vas najblizih i moja tri ratna druga." Rekao mi je imena tih drugova. Vreme je prolazilo, sa jednim drugom se politicki razisao, drugi, Rato Dugonjic, koga je najvise voleo, umro je, treceg je rat u Sarajevu zarobio, kao i njegove Vukosavce. A i groblje na Vukosavcima vandali su izrovali i oskrnavili. Ja sam ga u Beogradu sahranila tiho, kako je zeleo. Samo ja, rodjaka Vesna i jedini drug koji nam se u njegovoj bolesti nasao, njegov ratnik bez visokih sarzi, dobri covek Ljubo Asceric. Ni vlast ni televizija nisu se oglasili. Moje je da ga sahranim kako je zeleo, ali njihovo je moralo biti da reaguju na vest o njegovoj smrti. Gospodin Vucelic je u to vreme vladao Televizijom. Kad umre televizijski kabloman, oda se posta dobrom radniku i njegova fotografija stoji pred nama, ali ilegalac, robijas, ratnik, komesar, narodni heroj i bivsi predsednik za njih nije bila vest ni koliko meteoroloski izvestaj: "Danas ce padati kisa."
U to vreme vlast se cesto presvlacila iz komunista u nacionaliste, i obratno. Prema potrebi. Cvijetin je imao maler da su bas tada glumili nacionaliste, pa je on kao komunista bio nepodoban. Ne moze se nigde na svetu dogoditi da se smrt bivseg predsednika, voleli ga ili ne, ne objavi. Gospodin Vucelic je uvek umesan i u svemu uspesan covek, pa mu je i to uspelo...
Na zavrsetku filmske feste i opste graje, grljenja i cestitanja, iz Kusturicinog zagrljaja dve rasirene ruke prema meni i poljupci. To mene grli i ljubi gospodin Vucelic. A ja stojim zatecena i bez reakcije. I zato sam sada tako gorka i mrska sebi samoj.
Uoci dana polaganja urne Cvijetina Mijatovica sedim predvece u svome stanu sa rediteljem Jagosem Markovicem. Telefon. Kabinet predsednika drzave. Gospodin Lilic je sigurno od svih danasnjih politicara najbenignija licnost, pa mirno prihvatam vezu. Uctivi pozdravi s obeju strana.
"Gospodjo Stupice, sutra je dan druga Maje (partizansko ime Cvijetinovo). Treba li vam nesto?"
"Ne, hvala. Ni meni ni drugu Maji ne treba bas nista."
"Mozda da vam, za sutra, posaljemo kola?"
"Ne, hvala, postoji taksi."
"Necete imati nista protiv da u nase ime prilozimo buket, 'suzu'?"
"O, imacu protiv, gospodine. Hocete da svoje propuste pokrijete tom 'suzicom' i automobilom, ali vam ja to necu dozvoliti. Gospodine Lilicu, Cvijetin Mijatovic je za dve godine izgubio zemlju, partiju, drugove, decu i zdravlje. Ostala sam mu samo ja, njegova zena. Ne znate ni vi, gospodine Lilicu, sta vas sve ceka. Zato, cuvajte, pre svega, svoju porodicu, a najpre svoju suprugu. Dok je vreme, zasluzite je, jer ce vam na kraju, kao i svima, ostati samo ona."
Spustili smo slusalice.
Dok sam spustala Cvijetinovu urnu, odjeknula su gromko tri vojna plotuna. Nekoliko metara iza njegovog groba sahranjivali su neko vojno lice. Nasmesila sam se i sapnula mu: "Cvele, ipak si dobio svoje zasluzene plotune." Lakse mi je pri dusi.
.jpg)
