Izvor: B92, 12.Feb.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Danas", 12-13. februar
Pise: Dragoslava Koprivica
Reporter "Danasa" u podeljenoj Kosovskoj Mitrovici: Naopako okacen televizor
Spustajuci se magistralnim putem preko Kraljeva i Raske ka Kosovskoj Mitrovici, nailazite na dve kontrolne rampe. Najpre je to Rudnica, granicni prelaz prema Kosovu i Metohiji koji kontrolisu srpske snage, a zatim prelaz Jerinje koji kontrolisu belgijski vojnici, pripadnici vojnih snaga KFOR-a. Ako vam, pema njihovoj proceni, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << daju zeleno svetlo da krocite na kosovsku zemlju, nastavljate dalje putem, prolazeci mesta Lesak i Leposavic, nastanjena Srbima i stizete do saobracajne table na kojoj je krupnim slovima ispisan naziv mesta Zvecani. Ako nastavite pravo glavnim putem ulazite na podrucje nastanjeno Albancima. Ako posle table skrenete desno, na sporedni put, stici cete zaobilazno u deo Kosovske Mitrovice gde zivi dosta Srba. Danas je Kosovska Mitrovica podeljen grad. Mostovi su granica izmedju juznog dela cija je populacija stoprocentno albanska i severnog dela grada gde su Srbi vecinsko stanovnistvo, ali gde pored njih ima i oko 2.500 Albanaca, Roma i Turaka. Prema podacima Srpskog nacionalnog veca Kosovske Mitrovice u citavom Kosovsko-mitrovackom regionu ostalo je oko sest hiljada Srba, ukljucujuci i oko 6.000 raseljenih lica, koja su ovde pristigla iz drugih delova Kosova i Metohije od juna meseca prosle godine. Ovde se procenjuje da je oko 10 hiljada Srba kosovsko-mitrovackog regiona napustilo svoja ognjista i krenulo ka Srbiji i van njenih granica.
Oni koji su ostali, spremni su - kako kazu - da po svaku cenu ostanu ovde. Sladjan Vasic, mlad momak zaposlen u "Trepci", prica okupljenima oko limenog sporeta u kome pucketaju drva, u nekada luksuznoj sali "Trepcinog hotela" sada bez struje, grejanja i vode: "Otisli su oni koji su mogli i koji su hteli. Ja, niti mogu, niti hocu. Moj dom je ovde, moji dedovi ziveli su ovde. Tesko je, svaki dan je neizvestan, ne znamo sta ce sa nama biti, ali ja ostajem ovde da se borim..." Ljilja, sa dvadeset godina radnog staza u "Trepci" i svojim pedesetogodisnjim zivotom spakovanim u najlon kesi, porusenom kucom i razorenom porodicom, ne veruje bas mnogo onima koji glasno uzvikuju "borbene parole": "Sacuvala sam veru jos samo u coveka kao pojedinca. Odavde necu otici ni prva, a ni poslednja." "Simbol naseg opstanka ovde je taj dim sto izbija iz dimnjaka 'Trepcine' fabrike", kaze jedan od rukovodilaca ovog bivseg giganta: "Najvazniji rudnici nalaze se na teritoriji koju sada kontrolisu Albanci. Sa sirovinama ili bez njih, fabrika mora da radi. Dok dim izbija iz dimnjaka, opstacemo i mi." Srpsko nacionalno vece smesteno je u manjoj, jednospratnoj kuci nedaleko od mosta koji deli srpski i albanski deo grada. Srpska zastava na zgrdi. Unutra je zivo. Novinari ulaze, izlaze, ljudi ovde traze pomoc, pokusavaju da rese razne probleme proizasle iz haoticne situacije u kojoj zivi podeljeni grad. Zatekli smo jednu uciteljicu, Srpkinju, koja u improvizovanoj prostoriji, bez elementarnog skolskog materijala, drzi nastavu za oko desetak ucenika. KFOR je odlucio da ovu decu vrati u staru skolsku zgradu. Roditelji se ne slazu. Uciteljica se obraca za pomoc ljudima iz Srpskog nacionalnog veca. "Ljudi ovde dolaze i traze pomoc", prica Oliver Ivanovic, predsednik Izvrsnog odbora Srpskog nacionalnog veca. Mi nismo nikakva politicka partija. Mi smo jedna vrsta politickog pokreta koji ima podrsku Srba koji su ovde ostali. Pokusavamo da se organizujemo, da izdrzimo i opstanemo. Pokusavamo da u dogovoru sa KFOR-om resimo neke konkretne probleme", kaze Ivanovic. On posebno istice seriju protestnih mitinga u kojim su Srbi pokusavali da stopiraju prvi krug imenovanja sudija u regionu. Kusnerovom odlukom, od 28 sudija, 23 su Albanci, trojica Srbi, a dvojica Muslimani. Srbi okupljeni u ovo Vece smatraju da taj odnos nije prihvatljiv. Ugledni ortoped dr Marko Jaksic nije clan ove grupe koju predvodi Ivanovic. Bivsi administrator UN za Kosovo nazvao ga je "arhitektom podeljenog grada". Njegova inicijativa o podeli Kosovske Mitrovice na srpski i albanski deo grada razlog je da kforovci i dalje ne gledaju na njega sa simpatijama. Dr Jaksic i danas zastupa licno uverenje o neminovnosti podele grada, kao jedinog moguceg opstanka Srba na ovom terenu.
Inace, kosovskomitrovacka bolnica u srpskom delu grada je prica za sebe. To je verovatno jedina bolnica gde se operise bez vode, struje i grejanja. Kako tvrde ovdasnji lekari, jos pocetkom jula prosle godine UNMIK je, uz cvrsto obecanje o brzoj rekonstrukciji bolnickog kompleksa, zapoceo radove na saniranju bolnickih zgrada. Izvadjene instalacione cevi i danas leze na zemlji, kraj otkopanih kanala. Na krovovima su ostale rupe. U operacionim salama neophodan rekvizit postale su flase sa vodom, za pranje ruku pre operacionih zahvata. Krvi i lekova uvek nedostaje. Uglavnom sami pacijenti o tome brinu. Po recima dr Vuka Antonijevica, nacelnika odeljenja za transfuziju, preko medjunarodnih humanitarnih organizacija pristizala je krv cija je duzina konzervacije prelazila 21 dan, sto je, po medjunarodnim standardima o konzervaciji krvi, nedopustivo. "Srbi ovde ne mogu slobodno da zive, slobodno da se lece. Oni mogu samo slobodno da odu odavde i da se vise nikad ne vrate. Srbi, u potpunom okruzenju Albanaca, poput Srba iz Orahovca, ne mogu cak ni da odu!", kaze rezignirani dr Antonijevic. Na ginekolosko-akuserskom odeljenju zatekli smo dve majke porodilje. Bez grejanja, leze pokrivene sa nekoliko cebadi. Jedna od njih je Hajrija, Romkinja. Porodila se skoro na vratima mitrovacke bolnice. Scucurena pod cebetom, tiho je rekla: "Samo da mojoj bebi bude dobro". U mitrovackom decijem dispanzeru - decija bolnica je razrusena - ista slika: povremeno ima grejanja, struje i vode. Ovde se, preko dana, leci sezdesetoro dece. Preko noci, zbog losih uslova, ostaje desetak tesko bolesnih malih pacijenata. "Bolnicke sobe je okrecila humanitarna organizcija Lekari bez granica", objasnjava lekarka Miljana i dodaje: "i slike sa Diznijevim junacima okacene po zidovima deo su njihove pomoci. Da li je to dovoljno da se ugreju nasi mali bolesnici?"
Najveca pravoslavna crkva kosovskomitrovackog regiona, Sveti Sava, nalazi se u albanskom, juznom delu grada. Da bi se do nje stiglo, potrebno je preci most. Malo ko od ovdasnjih Srba se usudjuje to da cini. Kapija je zatvorena, crkva je u okruzenju francuskih vojnika. Poslednja sluzba uz prisustvo vernika odrzana je za Bozic, kada je uz pratnju KFOR-a bio organizovan kolektivni dolazak Srba iz severnog dela grada. Crkvu cuvaju tri pravoslavna svestenika od kojih je jedan nedavno, pred vratima crkve kamenovan. Svestenika Svetislava Nojica zatekli smo u kuci, u crkvenom dvoristu. Sa svojom porodicom, suprugom Slobodankom i cerkama Slavicom i Snezanom, zivi ovde vec 25 godina. Uspeo je da od KFOR-a izdejstvuje dozvolu i odrzi sluzbu srpskim zatvorenicima u albanskom zatvoru u Kosovskoj Mitrovici. Porodici Nojic hleb donose vojnici KFOR-a. Gde god krenu, to je u pratnji KFOR-a: "U ovom delu grada koji je nekadasnji centar Kosovske Mitrovice ostalo je samo sedam porodica", prica Nojic. "Pre bombardovanja ovde je zivelo 6.000 Srba. Srbima je uskraceno pravo da se mole, uskraceno im je pravo da se sahranjuju, pravoslavno groblje je ostalo u ovom delu grada. Boju Tanic smo sreli u kuci porodice Nojic. Jedini je posetilac iz severnog dela grada koji u ovaj dom stize svakodnevno, prelazeci preko mosta. "Ne plasim se, jer vise nemam sta da izgubim", govori tridesetogodisnja Boja. "Izbeglica sam iz Tuzle, sve sam tamo izgubila. U Mitrovicu sam dosla 92. godine i prezivela zahvaljujuci porodici Nojic. Kako mogu da ih ne obilazim, vidm da li su zivi?", kaze Boja. U albanskom delu grada ulice su pune. Mnogi automobili su bez saobracajnih tablica. Tamo gde su zadrzane stare, preko njih su izlepljene trake ispisane na albanskom koje bi trebalo da znace pripadnistvo nekoj novoj, albanskoj drzavi. Svi napisi su, naravno, na albanskom. Valuta je marka. Na ulicama, na tezgama i po asfaltu - 'biznis': tehnicka roba, cigarete, alkohol, prezervativi, benzin... I na jednoj i na drugoj strani seku se sume bez ikakve kontrole 30 DEM kubni metar.
U severnom, srpskom delu grada, atmosfera na ulicama je slicna. Na tezgama brdo cigareta. Ovde se one kupuju i za dinare - boks "marlbora" 400 dinara. Predvece ulice postaju tihe, a kafane pune. Zapravo, kafane su stalno pune. Tu shvatite po pricama koje se ovde slusaju, da se ovde zivi od danas do sutra, od trenutka do trenutka. "Svih 40 srpskih kuca, zajedno sa mojom, spalili su Albanci u Ajvaliji, mom rodnom pristinskom predgradju. U noci kada su kuce spaljene, svi su otisli", prica dr Petar Colic, profesor gradjevinarstva i direktor jednog preduzeca iz Pristine, sada izbeglica u Kosovskoj Mitrovici. U kafani hotela Bisevac u srpskom delu grada, na centralnom zidu visi naopako okacen televizor. Televizijskog programa vec odavno nema. Pitamo Cicka, vlasnika hotela, zasto televizor tako napadno, naopako visi. "Pa, zasto ne bi visio? Zasto da ne stoji naopako? Zar ovde i u ovoj zemlji sve vec odavno nije naopako?", bio je Cickov odgovor.
