Izvor: Politika, 05.Dec.2013, 14:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predeo slikan tugom
Film: „Odumiranje“, režija: Miloš Pušić, scenario: Dušan Spasojević prema istoimenoj drami, uloge: Branislav Trifunović, Boris Isaković, Dara Džokić, Jasna Đuričić, Milica Janevski, Emir Hadžihafizbegović..., trajanje: 109 minuta, proizvodnja: Srbija/Švajcarska, 2013.
Elegičan, sav u molskim tonovima, izvanredno snimljen i vrsno glumljen, sa pričom koja gledaoca ne može baš lako ostaviti ravnodušnim – takav je film „Odumiranje“ mladog srpskog reditelja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Miloša Pušića.
Dugotrajan i mukotrpan producentski trud se isplatio (producent je glumac Branislav Trifunović), film ostavlja dobar utisak, a srpska kinematografija je od njegove letošnje svetske premijere u Karlovim Varima do danas imala sasvim dostojnog predstavnika i na mnogim uglednim međunarodnim festivalima.
„Odumiranje“ je film rađen prema scenariju Dušana Spasojevića, autora istoimene i nagrađivane drame koja se igrala u Ateljeu 212. I dok je u pozorišnoj izvedbi, najviše zbog (u scenografskom smislu) ograničavajućeg teatarskog prostora, Spasojevićeva drama pokazivala i poneku manu, ona je na velikom platnu zablistala zavidnim sjajem.
Tu je i rediteljev doprinos nesporan. Pušić majstorski dočarava život udaljenog planinskog sela čiji žitelji polako stare i izumiru negujući istinske i tradicionalne vrednosti, dok njihovi potomci po svaku cenu, čak i po cenu prodaje očevog groba, žude za gradskim životom makar im on nudio samo hod po trnju. Već ostareli seoski žitelji imaju čvrstu vezu i jake osećaje za prostor i zemlju sa koje su ponikli i koja ih, uz sav težački rad, nesebično hrani, a potomci žude za boljom, bržom, modernijom i svetlijom budućnošću.
I tu negde, između ta dva osećanja i htenja, između dva suprotna viđenja životnih vrednosti, Miloš Pušić senzibilno gradi filmsku dramu o generacijskim razlikama roditelja i sinova, teškom i obavezujućem nasleđu i naslednicima koji radije biraju život gradskih autsajdera negoli da ostanu na selu. Reditelj pokazuje razumevanje za obe strane ove suštinske životne klackalice, a uz to i veliko poštovanje spram lepote i živopisnosti planinskih pejzaža, kojima je namenio važnu ulogu slike sveta koji polako nestaje.
Za poetski uzbudljive kadrove nestvarne lepote planinskog pejzaža (snimano na obroncima Zlatibora) zaslužan je direktor fotografije Aleksandar Ramadanović, a za emotivne zvuke harmonike i originalnu muziku (narodne pesme) kompozitor Dejan Kostić Mocart. U ulozi sina Janka koji nije uspeo u Beogradu, ali se nada da će uspeti u Švajcarskoj, ubedljiv je i siguran Branislav Trifunović.
Njegovu usamljenu majku Milicu, što se zalud nada sinovljevom povratku i unucima, senzibilno glumi Dara Džokić, u ulozi Jovanke je Jasna Đuričić, Emir Hadžihafisbegović je Genije geometar, Stamenu glumi Milica Janevski...
Posebne pohvale idu na adresu Borisa Isakovića. On je lik Strahinje – čoveka izbrazdane seljačke duše, koji se od turobnosti života i porodične nesreće brani lažima, izmišljenim srećnim pričama, vedrim duhom i optimizmom koji nema ama baš nikakvog realnog utemeljenja za postojanje – odigrao iz dubine. Iz dijafragme, snažno.
Sa kompleksnim izražajnim sredstvima, a nenametljivo. Sa punom glumačkom zrelošću (vidi se to jasno i u „Krugovima“) i sa istančanim osećajem za pravi odnos sa filmskom kamerom.
Miloš Pušić je zavidno umeće rada sa glumcima nagovestio još u svom debitantskom delu „Jesen u mojoj ulici“ (2009), u urbanoj drami i samim tim stilski nešto drugačijem filmu. Sa „Odumiranjem“ je potvrdio da to umeće nije tada bilo samo slučajnost. I u ovom svom drugom dugometražnom igranom filmu on, osim smirenog pripovedačkog tona kojim postiže maksimalnu efikasnost i osećaja za pravovremeno pojačanu gradnju sveukupne atmosfere, pokazuje da zajedno sa glumcima može da postigne suštinsku stvar.
U slučaju filma „Odumiranje“ ta suštinska stvar je to da je ona glavna misao koja prožima i ljude i predele, upravo to – odumiranje. I nad tim se vredi zamisliti.
Dubravka Lakić
objavljeno: 05.12.2013.
