Izvor: Politika, 03.Dec.2013, 21:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije moderno otkrivati emocije
Osmeh poput onih lažnih koje vidimo na plakatima banaka ili bilo kojih multinacionalnih kompanija konstantno se očekuje od svih nas u društvu „mladosti i sreće”
Ko je hrabriji – onaj ko ostaje ovde ili onaj ko trbuhom za kruhom kreće put Evrope u potrazi za boljom zaradom – samo je jedno od pitanja koje je pokrenula drama „Odumiranje” Dušana Spasojevića, igrana u Ateljeu 212, a sada i istoimeni igrani film u režiji Miloša Pušića.
Realizovan u srpsko-švajcarskoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koprodukciji, ovaj film, koji je producirao glumac Branislav Trifunović (tumači i glavnu ulogu – momka Janka koji napušta selo na Zlatiboru i odlazi u Švajcarsku), premijerno biće prikazan večeras u 20.30 sati u Velikoj dvorani Centra „Sava”.
Posle igranog debija „Jesen u mojoj ulici”, novosadski reditelj Pušić je u „Odumiranju” okupio glumačku ekipu: Daru Džokić, Borisa Isakovića, Jasnu Đuričić, Emira Hadžihafizbegovića, Milicu Janevski, koji su nagrađivani na domaćim letnjim festivalima.
Može li i treba li parče zemlje da bude preče od života?
Najdraže bi mi bilo kada ništa ne bi bilo preče od života. Međutim, u realnosti, stvari su mnogo složenije. Teško je generalno odgovoriti na ovo pitanje.
Ko su hrabriji – oni koji ostaju na selu ili oni koji iz sela odlaze put velikog grada, u neizvesnost?
Na prvi pogled, rekli bismo da su oni koji odlaze hrabriji ukoliko njihov odlazak posmatramo kao avanturu i potragu za novim, obećanim mestom za život. Međutim, to se najčešće svede na lutanje po magli. Takođe, druga strana je pritisnuta teretom apatije. Najhrabriji su oni koji nalaze snage da se bore, gde god bili. Najlakše je pobeći. Putem na mapi ili poniranjem u sebe – bez rešenja.
Vaš film, između ostalog, govorio i o odumiranju emocija? Zašto skrivamo osećanja i ne prikazujemo ih?
Film je pre svega o tome. Ovo je pravo pitanje. Kao da smo počeli da ih se stidimo. Prestali smo da komuniciramo. Socijalne mreže kao esencija današnje komunikacije preferiraju površnu sreću i instant komunikaciju. Niko nema vremena da se bavi nečijom tugom. Osmeh poput onih lažnih koje vidimo na plakatima banaka ili bilo kojih multinacionalnih kompanija konstantno se očekuje od svih nas u društvu „mladosti i sreće”. Nije moderno otkrivati emocije, a mi pratimo modu.
Možemo li govori i o sebičnosti? Sebičnosti da emocije podelimo s drugima?
Živimo kao da nemamo vremena ni za šta. Nametnuli smo sebi lažni, neprirodan tempo života u kome imamo vremena samo da zarađujemo novac, trošimo ga i ponovo zarađujemo, a sve manje volje da brinemo o nekom drugom.
Žan Renoar u svojoj autobiografiji piše o tome koliko je za njega iznenađenje, u odnosu na evropsku kulturu, bilo poimanje prijateljstva u Indiji. Bliskost između dve osobe je mnogo sličnija prijateljstvu između čoveka i psa. Dovoljno je samo prisustvo obe strane. U našoj kulturi bilo kakva veza pa i prijateljstvo je sve češće vezano za interes.
Koliko je narodna muzika patnje, koja se čuje u vašem filmu, bila nužan izbor ili dobro kreativno rešenje da se potcrta patnja i samoća?
Za mene je bila iskreno, pravo i jedino moguće rešenje. To je muzika likova „Odumiranja”. Uz tu muziku oni se raduju, plaču, rađaju i umiru. Ne potcrtava ona samo patnju i samoću, to je i muzika radosti i nade. Mi smo devedesetih stekli odbojnost ka njoj i teško nam je da je posmatramo bez predrasuda. Zanimljivo, na festivalima u inostranstvu redovno traže od nas da im pošaljemo muziku iz filma.
Kako stranci razumeju ovu našu priču o odumiranju?
Odlično. Porodične veze, odnos sa majkom, ocem, prijateljima ili bilo kojom dragom osobom nisu vezani za geografsko podneblje. Njujork, Cirih, Beograd kao ni obronci Zlatibora nisu imuni na strah od samoće, potrebu da budemo voljeni ili na želju za boljim životom. „Odumiranje” se zasniva na ovome i zato ga sasvim jednostavno prepoznaju. A u zemljama Balkana, film doživljavaju kao svoj, kao da se svaki dan dešava u bilo kojoj od ovih zemalja.
Ivan Aranđelović
-----------------------------------------------------------
Identifikujem se sa glavnim junakom
Šta vas je privuklo drami Dušana Spasojevića da po njoj realizujete film?
Privukao me je scenario, ne drama, nju sam tek kasnije pročitao. Lako mi je bilo da se identifikujem sa Jankom. On je personifikacija čitave generacije. Scenario je bio sjajno napisan, Dušan je jednostavno pogodio u neka od ključnih pitanja ovog vremena. Posle toga je sve išlo svojim tokom, a preduslov da se godinama bavite jednim filmom jeste da zaista verujete u ideje koje nosi.
objavljeno: 04.12.2013
