Izvor: Blic, 16.Maj.2010, 02:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pred velike događaje
Za koga navijati sada, kada najbolji tim nije (više) najbolji? Očigledno je Žoze Murinjo postao “svačija dragana”, otkako je, izbacivši Barselonu iz finala Lige šampiona, probudio sladostrasnu potrebu za unižavanjem onih koji su nesumnjivo najbolji tim na svetu.
Nevolja s Murinjom nije u tome što on igra ružan, ali pametan fudbal, nego u tome što je on pravi proizvod svog/ovog vremena, neka vrsta Gordona Geka fudbalskog dvadeset prvog veka. (Ovih je dana, čujem, Oliver >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Stoun vratio u život Gordona G., u nekoj vrsti nastavka "Wall Streeta”.) Naprosto, može ga se poštovati, može mu se diviti, može mu se zavideti, ali se u njegovoj igri ne može dugo uživati.
Nije mu zameriti ono kako je igrao uzvratnu protiv Barse. Svaki tim na svetu bi protiv te i takve Barselone, sa kojom ima dva gola viška, ali i primljen gol pri domaćinstvu, igrao tako – zatvoreno i na rezultat; svaki tim – osim jednog. Osim Barselone. I upravo je ideologija lepote i filozofija napadačke igre, izbacila Gvardiolu iz finala. Ideologija super-preciznog pasa, uz ponovni jednosatni gubitak vremena u potrazi za savršenim lob-pasom prema Ibrahimoviću (kako ga zove barba Ive, prevratnik iz onog Hajduka), besomučno dodavanje bez prodora koji bi oštetio savršeni Interov katenačo putem kakvog slobodnog udarca – za koji, uostalom, uz svu čast Ćaviju, nedostaje neki Ronaldinjo – sve je to, u krajnjoj liniji, bilo jednako dosadno kao i Murinjovo čuvanje rezultata. Šlager sezone, tako, postao je Ivica Olić.
Lišen destruktora Mote, nekada člana prestižnog elektro-pop dueta Ćavi-Mota u, gle ironije, Van Galovo vreme, Murinjo nije imao nikakvu obavezu da hini kako ga zanima kontra-napad. Isključenje narečenog Barsinog disidenta išlo je u prilog Interu. Deset ljudi opredeljenih samo na čuvanje određene zelene površine isto su što i jedanaest takvih; manjak se, u takvoj postavci stvari, uopšte ne očituje. A zbijanje redova, sada lišeno bilo kakvih moralnih obaveza, biva disciplinovanije. Uostalom, katenačo je italijanska, a naročito Interova/Hererina tradicija, i tome se nema šta dodati, ni oduzeti. Samo je neopisivo dosadno, i sasvim nefudbalski.
Kao i slučaju Gordona Geka, karaktera koji u Stounovom filmu pohlepu podiže do nivoa vrline, te, otevši se kritičkim namerama svog stvoritelja, postaje ikona jednog vremena, tako i antipatični Portugalac izaziva potrebu za udivljenjem zbog delatne moći i surove efikasnosti. Već sada samoobeležen kao "čovek koji nikada neće trenirati Barselonu”, Murinjo je osuđen na Real Madrid, i tamošnju demonstraciju finansijske moći, obezdušenu do besmisla. Murinjo je, sam po sebi, "mes que un club”, što je na Kamp Nou neprihvatljivo, pa makar vam ime bilo i Johan Krojf. No, to je njegov izbor, njegova sudbina i njegova budućnost. U sadašnjosti, stvari stoje ovako: osvoji li evropsku titulu na Bernabeu, Bernabe mu ne gine, ma koliko se on ufao u skori Fergusonov odlazak. Izgubi li je, biće još jedared u situaciji da pokaže kako ume da gubi. Jer, valja reći, on to ume. Gubio je od Ronaldinja, gubio je od Fergusona. I od Abramoviča. Baš kao što je umeo i da ih pobeđuje. Nevolja sa gordongekovskim karakterima i njihovom nezajaznošću jeste u odsustvu građanskog vaspitanja, onog koje vam ne dopušta da urlate po svetoj travi Nou Kampa, kao da ste upravo pobedili u finalu školskog prvenstva. Je li mu to za zameriti? Nije. Samo je glupo.
Na drugoj strani je Van Gal, čovek sličnog kova, i čovek od koga je Murinjo naučio da utakmicu gleda s olovkom i blokčetom. Van Gal je jednako nesimpatičan kao pojava, ali, ipak, uzbudljiviji trener. Neretko su njegove sistemske greške pravile potpunu zbrku na terenu, osobito među njegovim igračima, ali su, ponekad, bivale briljantnim inovacijama, koje, pak, za razliku od Portugalčevih, nisu preuzete iz drugih sportova, nego su sasvim imanentne igri koju zovemo fudbal. Van Galova nevolja jeste u tome što on teško trenira supertalente; njemu bolje leže vrhunske zanatlije. Uostalom, zbog njega Rivaldo nikad nije bio prvak Evrope, iako je, tada, bio apsolutno najbolji, najelegantniji i najlucidniji igrač na svetu. Mera Van Galovog njuha za igrački dar jeste bio Ćavi, verovatno najbolji vezni igrač još od Lotarovih slavnih dana. Ćavija neće biti u finalu, baš kao ni Tijaga Mote. Ali su tu Švajnštajger i Lam. I Ivica Olić. Kao i, sada na drugoj obali, Lusio, mogući junak i mogući veliki luzer.
Bez obzira na odsustvo najboljih na svetu, finale Lige šampiona za kraj prve decenije drugog milenijuma moglo bi biti veliki događaj. Možda ne toliko za samu igru, koliko kao odgovor o njenoj budućnosti.
U svetlu predstojećeg svetskog prvenstva, naoko neobećavajućeg, uz poštovanje činjenice da je Liga Evrope sa Fulamom i Atletikom konačno pronašla svoj izgubljeni smisao, finale Inter–Bajern deluje kao mogućnost za preispitivanje pravca u kome će se fudbal kretati ubuduće. U vreme grčkog osvajanja evropske titule, rehagelovština je pretila da postane sidro jednog elegantnog broda; stigla je španska titula, kao glavno jedro u oluji. Italija je prvak sveta. Da nije bilo Barselone, fudbal bi izgledao drugačije. Svet jeste krojen prema murinjovštini, ali se ni u čemu ne može preterivati. Pa ni u umerenosti. Neuemerena lepota, baš kao i neumerena destrukcija lepote, ne zaustavljaju se balansiranjem. Nego prekoračenjem, prestupom, iskorakom.
Sasvim je, dakle, moguće da se dvadeset drugog maja na Bernabeu nešto zaustavlja, i da nešto novo počinje.
A novo, kao svaka neizvesnost, unapred uzbuđuje.
