Izvor: Politika, 07.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pred novim diktatom
Nacrt dokumenta o statusu Kosova koji je stigao u Beograd i Prištinu, zanimljiv je i poučan - po onome što u njemu ne piše.
Zainteresovane strane pozvane su da daju sugestije na Nacrt, ali nisu pozvane da odlučuju o svom statusu. To je prepušteno Savetu bezbednosti, odnosno velikim silama, što nije novost kada je Balkan u pitanju. Letimičan pogled na prošlost svedoči da je bezmalo čitava politička istorija Balkana prožeta manje ili više direktnim diktatima proisteklim iz >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nagodbi velikih sila. Čak i kada su rukovođena dobrim namerama, ta rešenja su ostavljala loše posledice jer nisu bila rezultat sporazuma zainteresovanih strana.
Mogućnost da Beograd i Priština utiču na donošenje odluke o statusu Kosova propuštena je više puta. Ti pregovori ni ranije nisu bili izgledni, a posle Nacrta koji je Prištini stavio u izgled nezavisnost deluju nemoguće. Time se učvršćuje inače tvrd stav Prištine, a očito je da nije pokoleban ni zvanični stav Beograda o širokoj autonomiji. Beograd u svojoj srdžbi (o čemu svedoče autodestruktivni potezi), i Priština u svojoj egzaltiranosti, kao da ne vide da ono što u Nacrtu ne piše predstavlja poslednju šansu, ali i najpogodniji trenutak za međusobni dogovor. S jedne strane, bezmalo izrečena nezavisnost jača poziciju Prištine, a s druge strane, i Beograd je ostavljen "u igri" jer, prema Nacrtu, može da utiče na neka unutrašnja pitanja Kosova, što otvara prostor za kompromis. Šta bi takav kompromis podrazumevao stvar je dogovora Beograda i Prištine. Važnije od toga je da bi takav istorijski kompromis dugoročnije rešio problem Kosova nego bilo koje rešenje kojim bi neka od strana ostala nezadovoljna. Ne tvrdimo da je to bila namera tvoraca Nacrta, ali prostor za kompromis je još uvek otvoren.
No, loša strana ovog scenarija je ta što je – malo verovatan. Ključni razlog za to je što Beograd i Priština zapravo nikada nisu ni pokušali da stvarno razgovaraju. Pri tom mislimo na činjenicu da njihove polazne platforme nikada nisu bile stvarno usmerene ka drugoj strani, već uvek ka velikim silama. Time su oba naroda iskazala svoj u osnovi podanički mentalitet. Zato obema stranama ostaje da, privijeni uz skute Vašingtona, Brisela i Moskve, o svojoj sudbini saznaju iz novina. U ogorčenoj borbi za suverenitet i nezavisnost, obe strane – kako god da se velike sile dogovore – ostaće suštinski uskraćenje za svoje ciljeve. Pored toga, ako Kosovo stekne nezavisnost mimo volje Beograda, malo je verovatno da će u dogledno vreme ostvariti dobrosusedske odnose sa Srbijom, uz sve obostrano loše posledice, računajući i dugoročno odlaganje ulaska u EU. Isto se može reći i za slučaj da se ostvare želje Beograda.
Naravno, ne samo vlast nego i opozicija u Beogradu nikada nije izašla sa zbilja konstruktivnim predlozima. Umesto toga, mogao se čuti predlog o očuvanju Kosova silom. Nije se, međutim, čulo, a to je logičan nastavak rečenice, da bi u tom slučaju samo Bagdad, uz malo sreće, bio lošije mesto za život od Beograda.
Na političarima je da nađu obostrano prihvatljivo rešenje. U suprotnom, pretnja silom će trajno lebdeti nad Balkanom. Ukoliko balkanski narodi i njihove elite to ne mogu da shvate nastaviće da igraju ulogu marioneta i "moneta za potkusurivanje", plaćajući time cenu za kratkoročne dobitke. Istorija Srbije predstavlja poučan primer. No, s obzirom na to da iz svoje istorije ni Srbi nisu mnogo naučili, malo je verovatno da će ona poslužiti kao nauk drugima. S druge strane, Balkan kao stalni izvor nevolja predstavljaće trajnu inspiraciju i poligon za manevre velikih sila. Nažalost, legitimitet za takvo ponašanje daju im upravo balkanski narodi i njihove političke elite, nespremni da, umesto što se igraju punoletstva, odgovornost za svoju sudbinu uzmu u svoje ruke.
Ukoliko propuste sadašnju priliku, Srbi i Albanci će moći da razgovaraju samo o tehničkim detaljima – što im je Nacrtom jasno poručeno, a suštinska pitanja rešavaće se u skladu s interesima i vizijama velikih sila. Pri tome, o tim interesima i vizijama obe strane mogu samo nagađati, jer nijedna ozbiljna sila, izvesno je, neće i ne može kao saveznike prihvatiti zemlje i narode koji nisu sposobni da sami odlučuju o svojoj sudbini.
docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Vladimir Vuletić
[objavljeno: 07.02.2007.]
