Izvor: Danas, 02.Feb.2015, 00:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pred Leonardovom Tajnom večerom
Naravno, u Milano sam stigla i zbog Leonardove „Tajne večere“, koja je i odredila vreme mog putovanja. Posetu muzeju koji se nalazi u trpezariji dominikanskog manastira iza crkve Santa Marija dela Gracija morate zakazati unapred. Sliku može godišnje da vidi oko 320.000 posetilaca.
Broj grupa u toku dana je ograničen a dozvoljeno je da u trpezariji istovremeno boravi dvadeset petoro posetilaca. Gledanje je ograničeno na petnaest minuta - čini mi se, najkraćih petnaest >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << minuta u mom životu. Tek treptaj oka! Da biste ušli u trpezariju, prvo morate da prođete kroz dvoja-troja blindirana vrata. Sledeća se otvaraju tek pošto se prethodna zatvore. Tako zablindirani stojite sa slikom oči u oči na razdaljini od nekih sedam do osam metara. I gle čuda, tako veliku sliku čije su dimenzije 8,8 sa 4,6 metara obuhvatite pogledom - ne rasipa se pred vama, ne trčite preko nje a zapravo imate utisak da pred vama i nije slika već samo prolaz. Dubinu slike postigao je odličnim poznavanjem perspektive čemu je u svom slikarskom traktatu podučavao i druge slikare renesanse. Idealna vlažnost i temperatura vazduha u trpezariji su konstantni. „Tajnu večeru“ naručio je Leonardov mecena, vojvoda Ludoviko Sforca, kao sliku za trpezariju u manastiru Santa Marija dela Gracija. Nastala na izmaku petnaestog veka, slika nije tipična freska jer nije rađena tehnikom - al fresco, već - al seco. Pri izradi slike Leonardo je eksperimentisao sa materijalom i zna se da je u boju dodavao jaja, ulje i lak. Materijal nije izdržao probu vremena i slika je rano počela da propada. Usledile su brojne restauracije, na štetu i dela i autora. Tek su najnovije savremene metode (infracrveni reflektoskopi i mikroskopsko uzorkovanje) omogućili detaljnu ali dugotrajnu i mukotrpnu restauraciju. Korišćene su i Leonardove skice. Neki delovi i slike zbog velikih oštećenja morali su da budu doslikani. To je učinjeno prigušenim akvarelom da bi se pokazalo da nisu deo originalnog rada. Bilo kako bilo, rasprava nije izostala u stručnoj i široj javnosti u celom svetu jer se radi o najpoznatijoj slici na sveti. Restauracija je završena 1999. godine. Da li je nešto ostalo od „Tajne večere“? „Nešto mađije, sijanje i osećanje atmosfere“, zapisao je svojevremeno čuveni istoričar umetnosti Kenet Klark. Da, Leonardo je uhvatio atmosferu - zaledio je pokret, uhvatio je trenutak. Na slici je prikazana scena poslednje večere i to baš onaj trenutak kada Hristos najavljuje da će ga jedan od učenika izdati: „ Zaista vam kažem jedan od vas izdaće me“. Leonardo je uhvatio gestove, izraz lica, pokrete ruku, naslikavši maestralno karaktere Hristovih učenika. Samo jedan od učenika na slici ne reaguje gestom a to je Juda. Ali veliki slikar uprkos dotadašnjoj slikarskoj praksi Judu ne slika izolovano već sa ostalim učenicima, ali ga stavlja u senku. Linije perspektive sastaju se u desnom Hristovom oku čineći ga tako centralnom figurom na slici dok su ostali organizovani u četiri grupe od po troje. Za pejzaž koji se vidi u dubini slike kustos Muzeja će vam reći da je okolina Milana. Ali to prihvatamo tek kao simpatični, šarmantni milanski mikropatriotizam. I posle restauracije na slici se ne vide Hristove noge ispod stola. Oštećenje je nastalo kada je svojevremeno neko od kaluđera rešio da probije vrata i tako skrati put sebi i bratiji do trpezarije. Vrata su probijena baš preko Hristovih nogu. Umesto njih i danas stoje sveže omalterisana vrata.
