Izvor: Politika, 12.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pravda bez završnice
Nije preterano reći da je pred političkom elitom i građanima Srbije najteža odluka o budućnosti koju ijedna država i narod u Evropi imaju pred sobom. I da budemo načisto s tim šta se nedavno, u stvari, desilo: sadašnje otcepljenje Kosova od Srbije najbolje može da se poredi sa 1938. godinom, kad su se Adolf Hitler i Nevil Čemberlen dogovorili da rasparčaju Čehoslovačku. Međunarodnim arhitektama ove politike verovatno neće biti drago ako ih istorija ubraja u takvo društvo.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Nažalost, iluzorno je nadati se da u međunarodnim odnosima pravda ima završnu reč;Tukidid je odavno uočio da moćni rade šta hoće, a slabi trpe šta moraju. Dilema je sada kako jedna mala zemlja treba da odgovori na najnovije događaje, a da se taj odgovor ne pretvori u neku vrstu samoubilačke spoljne politike.
Postoje, u vezi s tim, dve opcije: tvrda i umerena.
Tvrda je da se Srbija bezrezervno posveti povratku Kosova. Nažalost, ma koliko da je to teško prihvatiti, skoro je nemoguće videti kako bi se postigao taj cilj. Čak i u gotovo nezamislivom razvoju događaja, kada bi se razni međunarodni sudovi proglasili nadležni za odluku da je proglašenje nezavisnosti Kosova bilo protivpravno, i da potom Vašington, London, Pariz i ostale prestonice povuku svoje priznanje Kosova, posle toga bi još uvek preostao problem uspostavljanja kontrole nad dva miliona ljudi koji bi se suprotstavili tom pokušaju oružanom borbom – unedogled. Štaviše, ova opcija podrazumeva da Srbija do daljnjeg uđe u sukob sa mnogo većim i moćnijim zemljama.
U spoljnoj politici, geografija je sudbina. I ovlašni pogled na mapu pokazuje da sve prirodne trgovinske, političke i bezbednosne veze koje Srbija ima zavise od odnosa sa evropskim susedima. Nadati se ruskoj podršci takođe je problematično, kao što Miša Đurković ubedljivo argumentuje u svom nedavnom članku u NIN-u. I misliti da će Kina ili neke druge daleke zemlje bitnije uticati na neposredne spoljnopolitičke i ekonomske probleme s kojim se Srbija suočava više podseća na fantazije Envera Hodže nego na ozbiljan strateški plan. Dakle, tvrda opcija znači da bi Srbija verovatno ostala izolovana, zaostala i van svih integracionih procesa u okolini.
Druga, umerena opcija podrazumeva da Srbija pokuša što više da odvoji kosovsko pitanje od svih ostalih spoljnopolitičkih pitanja. U ovoj opciji, Srbija ne priznaje kosovsku nezavisnost i upotrebljava sva politička, diplomatska, i pravna sredstva koja ima na raspolaganju da brani svoj suverenitet nad Kosovom, ali istovremeno nastavlja koliko god može da unapređuje svoje odnose s evropskim susedima i velikim silama. Naravno, to zahteva veliku dozu kreativne diplomatije, ne samo zvaničnog Beograda, nego i Vašingtona, Brisela i ostalih evropskih prestonica. Presedani za ovakvu opciju, međutim, postoje. SAD, na primer, nikad nisu priznale sovjetsku aneksiju baltičkih republika, i od 1940. godine u Stejt departmentu su uvek visile zastave nezavisnih republika Estonije, Litvanije i Letonije. I pored ovakvih neslaganja, Vašington i Moskva su shvatili da moraju sarađivati povodom mnogih važnih pitanja.
Ovakve „kreativne fikcije” potrebne su i u ovom slučaju. Beograd, Vašington i Brisel moraju da se slože da ne mogu da se slože po ovom pitanju, ali i da nađu načina da nastave svoje odnose.
Srbija je tri puta u 20. veku ušla u sukobe s velikim silama. Svaki put žrtve su bile strahovite, i čovek može da se pita da li su rezultati tih sukoba opravdali takvo žrtvovanje. Da li Srbija sada sme, ili može, opet da se sukobi s velikim silama, makar to bilo samo diplomatski i politički? Skoro je sigurno da ne sme. Srbija već zaostaje za svojim susedima po mnogim važnim kriterijumima. Novi raskorak s Evropom i drugim silama značio bi da Srbija gubi godine (ili decenije) u svom političkom, ekonomskom i intelektualnom razvoju, dok istovremeno Albanija, Bugarska, Makedonija, Hrvatska i ostale zemlje u okruženju napreduju.
I niko ne treba da se vara da je ovo poslednja ili jedina bitka za srpske interese. Iste interesne grupe u regionu, u zapadnoj Evropi, i Americi koje su vodile dosadašnju politiku na Balkanu i ubuduće će imati stavove i ciljeve suprotne srpskim državnim interesima. Nikoga ne bi trebalo da iznenadi ako se za koju godinu otvori pitanje Preševske doline, ili Sandžaka, ili... Čak i ako ne dođe do toga, sve zemlje u regionu će konkurisati za strane investicije, za pomoć za ekonomski razvoj, za mesta za stolovima u Briselu, Vašingtonu i Njujorku na kojima se odlučuje o važnim regionalnim pitanjima. Da li će jedna izolovana, siromašna i slaba Srbija biti u stanju da brani svoje interese u narednim godinama? Da li će jedna takva Srbija biti u stanju da pomogne srpskom stanovništvu na Kosovu?
Srbija je sada pred izborom: ili nastaviti borbu, u kojoj bi skoro sigurno izgubila – sa svim političkim, ekonomskim i društvenim posledicama – ili naći neki mudri i dostojanstveni način da brani svoje legitimne interese a da istovremeno ne žrtvuje budućnost osam miliona svojih građana. S obzirom na trenutnu konstelaciju moći u svetu, situacija u kojoj velika većina država neće priznati otcepljenje Kosova maksimum je koji Srbija može da očekuje na diplomatskom i političkom planu. Insistirati da velike sile povuku svoje priznanje Kosova ili tražiti da se pregovori o statusu Kosova opet otvore možda je korisno za domaću upotrebu, ali niko ozbiljan tako nešto ne očekuje.
I kosovski mit nam nešto poručuje u vezi sa sadašnjim problemima. I sam car Lazar se odrekao zemaljskog carstva (da li bi to danas prostije nazvali teritorijom?) zarad nekih duhovnih i moralnih vrednosti. Glasovi koji tvrde da Srbija ne sme da ,„proda” Kosovo da bi postala deo jedne „dekadentne” Evrope, prave jednu sasvim pogrešnu dihotomiju. Pitanje za Srbiju nije Kosovo ili EU. Pitanje za Srbiju je kako najbolje da realizuje najveće duhovne i moralne vrednosti svake države i svakog naroda – da obnovi svoje škole i bolnice, i kako da se stara za svoje siromašne, i za svoje bolesnike, penzionere i izbeglice. I, naravno, kako najbolje da pruži pomoć srpskom stanovništvu na Kosovu i Metohiji i kako da sačuva srpske crkve i manastire tamo. Srbija sigurno neće izvojevati takve duhovne i moralne pobede ako opet krene putem izolacije i uzaludnih konflikata.
zamenik direktora Hariman instituta, Kolumbija univerzitet, Njujork
Gordon N. Bardoš
[objavljeno: 13/03/2008.]
