Izvor: Politika, 26.Jul.2013, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozadina opstrukcije rekonstrukcije
Kako stvari stoje, neuspeh rekonstrukcije bi doveo do trajnog kvarenja odnosa u koaliciji i do započinjanja procesa „razvoda”
Tema rekonstrukcije vlade Srbije i njene moguće posledice u vidu prevremenih izbora ili pak zamene premijera postale sutema meseca u zemlji. Čaršija nagađako će „leteti iz vlade”, ko bi koga zamenio, kako bi se mogao Dinkićev ekonomski feud razdvojiti i tome slično. Pored onoga što jeste bila tema pregovora koalicionih partnera – ko bi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mogao da bude smenjen i koliki je broj ministara, državnih funkcionera koji bi bili „na tapetu” mediji su dosta spekulisali i spinovali dodajući „svoje favorite”. Da bi čitav medijski cirkus bio kompletan – počeli su se, poput Mrkonjića,javljati pojedini ministri i sami sebe hvaliti da su „najbolji u vladi”.
Tako se jedna u osnovi dobra i nova ideja da oni koji nisu dobro radili budu zamenjeni,pretvorila u običnu političku pijacu. Umesto da povremena provera rada vlade postane praksa koja bi mogla da unapredi rad administracije (iako samo personalne promene do toga ne moraju dovesti),došli smo do opstrukcije te ideje u kojoj se akteri cenkaju ko će koliko ministara da žrtvuje. Ako je na prvom koraku nekima teško da se reše nekih ministara (što zbog straha za svoje pozicije, što zbog rizika od „pobune”),kako tek da se realizuje dublja i ozbiljnija rekonstrukcija u kojoj bi se zaista menjala politika i način rada administracije?Javnost se ipak nada da sve neće ostati na rečima i na personalnim i kozmetičkim promenama.
Glavna prepreka promenama jestečinjenica da su domaće stranke oligarhijske strukture. Tako pojedino ministarsko mesto ne pripada samo jednoj stranci ili koaliciji već jednom uticajnom klanu unutar nje, pa je teško smeniti neke koji i mimo afera opstaju jer imaju jake pozicije u stranci. To je slučaj sa ministrom prosvete Obradovićem. Osim tri političkalidera teško je smeniti i one bez čije podrške ti lideri ne mogu lako.
Rekonstrukcija ne mora da podrazumeva prekomponovanje koalicionog sporazuma,ali postoji logika da odnosi u vladi prate na neki način promenu nivoa podrške javnosti u odnosu na period od pre godinu dana. Opet,sa druge strane,sasvim je legalnoda neko kaže „Izvinite,mi imamo taj i takav koalicioni sporazum i ne želimo promene”, ali se vremenom,ako ta disproporcija podrške javnosti i količine moći bude sve veća,gubi se legitimnost pa i politička stabilnost. Ko god želi da pravi realne i na duže staze održive dogovore treba da na neki način prihvati dramatične promene koje su se desile na političkoj sceni za godinu dana. Ono što nije rezultat realnih odnosa snaga ne može dugo ni da traje.
Vidljivo je i „golim okom” da je ideju rekonstrukcije lansirao Vučić,ali da mu se opiru i Dačić i još više Dinkić. Zbog čega toliki otpor rekonstrukciji kod ove dvojice manjih koalicionih partnera?Oni verovatno smatraju da bi,ako rekonstrukcija uspe,na tome profitirao najviše sam Vučić. Drugo što brine Dačića (pa i Dinkića) jesteda bi se na taj način prepustila inicijativa Vučiću,koji bi time postao realni premijer u vladi, bez obzira na to da li je to formalno ili ne. Isto tako se bilo kakvim promenama opire i Dinkić,koji se boji da bi rekonstrukcija donela početak erozije njegove ekonomske moći. Stoga i nije nelogično to što je Dačić tokom pregovora verovatno bio spreman da žrtvuje već potrošenog Mrkonjića, dok Dinkić nije bio voljan da se odrekne nijedne svoje ministarke.
Pored rekonstrukcije vlade pominjese i promenakoalicionog sporazuma. To bi značilo da postoji mogućnost da se dođe do zamene ministarskih pozicija koje drže neke stranke ili pak da se preglomazna ministarstva kao što je Dinkićevo podeli. Isto tako postoji i opcija promene čelnog čoveka u vladi. Ideja da Dačić i Vučić zamene pozicijenije nova, no sada se ponovo aktuelizuje. Poenta je da onaj ko ima tako veliku podršku javnosti kao što je SNS, pa tako i najveću odgovornost, dobije i mesto premijera.
Tenzije u vladi potiču od neravnoteže nivoa podrške koju imaju tri koaliciona partnera u javnosti u odnosu narealni odnos snaga u vladi. Iako su Dačić,a pogotovoDinkić svesni da imaju mnogo više vlasti no što imaju podrške u javnosti,oni žele da tu vlast nekako izadrže. U tome nastoje da dobiju podršku i stranaca plašeći ih „suviše jakim Vučićem”,a sebe predstavljaju kao one koji obezbeđuju neophodan balans.
Ono što se dovodi u vezu sa rekonstrukcijomvlade jesu pitanja izbora i mogućeg novog premijera i mimo izbora. Jasno je da bi neuspeh rekonstrukcije pokvario odnose u vladi i stvorio mogućnost da pre ili kasnije dođe do pada vlade i vanrednih izbora. Da li bi Vučić i Dačić prihvatili da promene pozicije bez izbora – to je pitanje na koje nije lako dati odgovor. No,kako stvari stoje,neuspeh rekonstrukcije bi doveo do trajnog kvarenja odnosa u koalicijii do započinjanjaprocesa „razvoda”. Zbog svega toga je jedna prividno benigna rekonstrukcija postalakamen spoticanja u vladajućoj koaliciji.
Politički analitičar
Branko Radun
objavljeno: 26.07.2013.
