Izvor: Politika, 07.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povremeno provokativno
"Muke sa slobodom", tekstovi Vida Ognjenović, Jun Fose, Marit Tusvik, Arne Ligre, režija Vida Ognjenović, koprodukcija Narodnog pozorišta u Beogradu i Belefa
Tekstualnu bazu kolažne predstave "Muke sa slobodom" čini pet jednočinki, koje, na različite načine, i u različitim kontekstima, tematizuju problem slobode, jedan od centralnih u Ibzenovom dramskom stvaralaštvu, kojem je ovaj projekat posvećen. Iako je ideja da se scenski istraži savremena percepcija kategorije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << slobode, u principu interesantna, konačan rezultat ove predstave je vrlo problematičan, prevashodno zbog oskudnosti značenjskog plana tekstova, jer se oni, manje ili više, kreću po terenu opštih mesta, odnosno, bavljenje ovim pitanjem retko prelazi nivo ilustracije.
Akteri "Piknika 1" Vide Ognjenović su Ana i Milan, par iz Beograda, koji živi u Americi, pri čemu njihova konverzacija čini suštinu drame, fokusirane na nesporno kompleksne probleme emigrantske asimilacije. Vanja Ejdus realistički uzbudljivo oblikuje hroničnu rascepljenost između želje da se uklopi u novo društvo i impulsa da se vrati kući, specifično složenu, shizofrenu kombinaciju nostalgije, izgubljenosti, očaja i optimizma, dok Igor Đorđević igra sa gorkim cinizmom, rezultatom racionalne, pragmatične svesti. Američki gosti, za koje Ana i Milan ovde spremaju obed, su protagonisti poslednjeg dela predstave, "Piknika 2", Grejs (Jelena Đuruvija) i Kenet (Aleksandar Đurica). I ovde dijalog čini idejnu suštinu teksta, pri čemu je usmeren na razobličavanje mita o američkom snu, demistifikaciju imidža sveobuhvatnih društvenih sloboda. Tekstovi "Piknik 1" i "Piknik 2" u načelu nude zanimljive ideje, ali bi one scenski bile znatno efektnije da je rediteljka izašla iz okvira njihove konvencionalne realističke prezentacije, odnosno, da je naglašenije, možda stilizovanije postavila tu osobenu apsurdnost njihovih života.
"Sloboda" Juna Fosea je, u maniru ostalih tekstova ovog pisca, poetsko-filozofski dramolet na temu slobode. Likovi Žene i Muškarca su na sceni nešto autentičnije oblikovani, kao nekakvi mesečari, zbunjene, odsutne, nesigurne individue, senke ljudskih bića (nervozno se kreću, gledaju u zemlju). To njihovo mlitavo prisustvo, u kombinaciji sa karakterističnim ponavljanjem u govoru, demonstrira antropološku nesigurnost, drastičnu rastrzanost između (poetske) želje za slobodom i realnije ljudske težnje za ograničenjima, dakle za gubitkom slobode koji daju izvesnu kukavičku sigurnost.
"Nas dvoje" Marit Tusvik analizira značenje slobode u kontekstu muško-ženskih odnosa. Razgovor između Liv (Vanja Marković) i Jana (Aleksandar Đurica), u kojem se postepeno kristališe činjenica o složenosti njihovog odnosa, odvija se u jednom restoranu pri čemu kelner, vrlo karikaturalno oblikovan (Igor Đorđević), postaje zanimljiv komični protagonista. Iako se odvija u drugom planu, njegov telefonski razgovor postaje centralna scena ovog dela predstave koja manifestuje ideju da sloboda pojedinca podrazumeva ograničenja drugog, sugerišući dakle da apsolutna sloboda ne postoji, odnosno, da u realnosti figurira samo njen odraz, iluzija, imitacija.
Segment "Povreda" Arnea Ligre, koji se bavi pitanjem slobode u ekstremno represivnim okolnostima, definitivno je najlošiji deo ovog omnibus projekta. Osim slabosti teksta koji gradi nekakvu pseudokafkijansku atmosferu i predstava je prilično stereotipno ostvarena. Likovi brutalnih nasilnica su sasvim postavljeni u kliše čime se ne daje nikakav prostor eventualnom metaforičnom značenju situacije koje je, suštinski, jedina vrednost teksta. Nasilnice su neumoljivo čvrste u sprovođenju terora, njihov ravan dijabolično mehanički govor se emituje preko zvučnika, što je u bekgraundu praćeno predvidivo dramatičnom, instrumentalnom muzikom. Ovo bi u celini, valjda, trebalo da indukuje primarnu dramsku tenziju ali gruba očiglednost te scenske situacije samo temeljno oduzima njen simbolični potencijal. Vanja Ejdus ovde uzbudljivo oblikuje ekstremnu psihofizičku izmučenost žrtve, ali zbog primarno besmislenog koncepta, ni njena psihološki uverljiva gluma nema, na žalost, ozbiljnijeg smisla.
"Muke sa slobodom" su, izvesno, značajne na nekom globalnijem, fenomenološkom ili sociološkom nivou, zbog početka internacionalnog foruma za diskusiju o ovom bitnom problemu, no, umetnička vrednost predstave i pored pojedinačnih, uspešno provokativnih momenata, u celini nije previše impresivna.
Ana Tasić
[objavljeno: 07.08.2006.]
