Izvor: Politika, 16.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Postpetooktobarska revizija
Aktuelni lider Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović je, opisujući u svojoj knjizi pobedu Borisa Tadića na izborima u Demokratskoj stranci, ocenio "da se skupština stranke pretvorila u našu osmu sednicu". To što neko ko je u vreme prave Osme sednice bio tek tinejdžer upotrebi ovakvu metaforu za objašnjenje sukoba u partiji sasvim drugačije orijentacije, možda je i najbolji odgovor na pitanje da li je Osma sednica značajan istorijski događaj. Ako je 20 godina kasnije upotrebljena >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kao sinonim za obračun u kome je poražena naprednija struja, onda je, valjda, izvesno da njen značaj prevazilazi borbu za vlast unutar tadašnje Komunističke partije. Pa, ipak, ovakvo viđenje je karakteristično za levo orijentisane demokrate, dok antikomunisti, odnosno građanska desnica, i danas imaju potpuno drugačije viđenje tog događaja.
Da li je Osma sednica bila samo međusobni obračun komunista čiji ishod nije presudno uticao na dalji pravac događaja na prostoru bivše Jugoslavije do kraja veka ili uvod u čitav niz tragedija u koje su naredne decenije uvučeni milioni ljudi?
Za antikomuniste, razlike između dve komunističke ekipe koje su se tada sukobile oko vlasti nisu bitne, još manje ih ocenjuju kao presudne po neposrednu budućnost države. Za tada poražene liberalne komuniste, upravo tog 24. septembra, propušten je poslednji pokušaj da se Srbija pripremi za predstojeće krupne promene u Istočnoj Evropi.
U svakom slučaju, pobednici Osme sednice bili su neprijatelji i jednih i drugih i Miloševićevom režimu je praktično uspelo da u borbi protiv sebe ujedini "partizane i četnike". Ideološke razlike, koje su tom prilikom ostavljene po strani, pojavile su se, međutim, ponovo posle 5. oktobra i unutar same pobedničke koalicije, a još više između desničara u DOS-u i predstavnika nevladinih organizacija i često su predstavljane kao sukob između nacionalista i mondijalista. Jer, oni su protiv Miloševića bili iz različitih razloga i možda baš zbog toga i danas razmenjuju optužbe tipa – Niste vi bili protiv Miloševića zato što je ratovao, nego zato što nije pobeđivao i, sa druge strane – A vi ste zbog izgubljenih privilegija ideal Briona zamenili idealom Vašingtona.
Teško je, naravno, proceniti koliko je u pozadini ozbiljnih sukoba oko vođenja politike zemlje bila prisutna i ta vrsta podele, ali je, svakako zanimljivo da je priča o Osmoj sednici "potezana" makar u dva vrlo teška momenta i posle 2000. godine. Tako je, najpre, tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije, Vojislav Koštunica na konferenciji za novinare krajem avgusta 2001, oštro kritikujući vladu Zorana Đinđića, u vreme zaoštrenih odnosa unutar DOS-a nakon ubistva pripadnika DB-a Momira Gavrilovića, rekao i ovo: "Masovno su počeli da se oglašavaju i dižu glave čuveni kadrovi pali na Osmoj sednici SK Srbije. Počeli su da se ponašaju kao da je došlo njihovih pet minuta i da je petooktobarska pobeda i njihova pobeda. Kao da je nastupilo vreme za njihovu istorijsku rehabilitaciju, pa i revanšizam".
Ni on nije propustio priliku da pomene Brione i Vašington i da podseti na "pravi značaj" Osme sednice: "Ne mislim da je ona bila najtragičniji događaj u novijoj srpskoj istoriji. Reč je o običnoj komunističkoj čistki gde jedni dobijaju, a drugi gube privilegije".
Na ovo su reagovala dvojica poraženih sa Osme sednice – Špiro Galović i Milenko Marković – objasnivši da je protiv Miloševića na pomenutoj sednici glasalo samo osmoro ljudi od kojih je većina mrtva, te da ostali više ne učestvuju u političkom životu.
Marković je, međutim, tada ocenio i da Koštunici svakako ne smetaju ti preživeli već da bi odgovor za njegov strah trebalo potražiti u "idejama koje su oni zastupali na Osmoj sednici, a koje po dolasku DOS-a na vlast dobijaju na prihvatljivosti u širim slojevima biračkog tela". "Rekao bih da bi, osim levičarskih uverenja, njihov beskompromisni odnos prema srpskom nacionalizmu mogao bi biti nešto što posebno izaziva nelagode, pa i ljutnju predsednika Koštunice. A možda se i kod dela birača pred očekivane izbore stiču poeni sa onom vrstom antikomunizma za koji je neko rekao da je gori i od samog komunizma. To je ona vrsta ideološke hajke koja ne pravi razliku između komunizma staljinističke provenijencije i demokratske i antinacionalističke levice koja postoji u savremenom svetu, a koje je bilo i u SKJ."
Drugi put je povod za debatu o posledicama Osme sednice bilo vanredno stanje. Tada je sadašnji ministar za Kosovo i Metohiju Slobodan Samardžić u časopisu "Prizma", pišući o politizaciji vanrednog stanja i zloupotrebi ubistva premijera za obračun sa političkim neistomišljenicima, pomenuo i politizaciju ubistva Ivana Stambolića čiji su posmrtni ostaci pronađeni tih dana.
"Obojici prvaka Osme sednice spočitava se neopravdani politički iluzionizam. Stamboliću da je tada, krajem avgusta 2000. imao neke šanse da ugrozi Miloševića, Miloševiću da se u vreme zahuktale kampanje Koštunice i DOS-a pribojavao baš Stambolića. Ova fantastična konstrukcija ima zapravo drugačije političke ciljeve. Reč je o kontinuiranoj praktičnoj reviziji Osme sednice koja se preduzima u delu oficijelne političke javnosti, kao i o rastu personalnog uticaja na sadašnju vlast tada poraženih političkih snaga".
Vesna Pešić, jedan od osnivača Odbora za utvrđivanje istine o ubistvu Ivana Stambolića, nije mu ostala dužna, objasnivši da ideologija ne sme da bude prepreka da se oseti patnja ljudi koji trpe teror, pa makar pripadali i poraženim snagama Osme sednice, i da se stane u njihovu odbranu.
Međutim, i ona ide korak dalje. Tvrdi da "pobednici Osme sednice jesu ubice" i pita: "zašto Državna bezbednost tih pobednika i danas ubija ljude, a da im pri tom 'legalisti' ne prišiju etikete izdajnika srpskih interesa, da ruže svoj narod, da su strani plaćenici".
Samardžić je uzvratio tezom o povratku političkih aveti i retropolitike.
I mada ni on, ni Koštunica nisu direktno rekli ko su nosioci te politike, njihovi politički istomišljenici će ih identifikovati među članovima Građanskog saveza Srbije, Socijaldemokratske unije, nevladinih organizacija, "decom komunizma iz Titove nomenklature". Za antikomuniste, gotovo da nema predstavnika civilnog društva čiju politiku "saradnje sa svetom i demokratizacije Srbije "ne kreiraju bivši komunisti.
[objavljeno: ]
