Izvor: NoviMagazin.rs, 30.Mar.2020, 11:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poseta "Batutu": Umorni i uporni
Kako izgleda dan lekara za vreme pandemije, proverili smo u Zavodu za javno zdravlje Beograd, instituciji koja ima veoma važnu ulogu u borbi protiv ovog virusa jer pokriva najveću i ključnu teritoriju, teritoriju s najvećom fluktuacijom ljudi, ima velike nadležnosti, najstručniji kadar...
Piše: Marko Oljača
U ljudskom životu postoje samo dva, sasvim izvesna procesa – proces umiranja (smrt) i proces obolevanja (bolest). Put ka oba procesa neminovno nas >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << vodi do lekara, bolnica i ostalih medicinskih radnika. Kako ti putevi nisu lišeni različitih oblika egzaltiranosti, ne čudi ambivalentan odnos građana prema zdravstvenim radnicima. Skloni smo da ih kritikujemo, nipodaštavamo, percipiramo ih kao korumpirane, neznalice ili ih pak izdižemo do statusa nadnaravnih bića.
Binarne opozicije sprečavaju nas da vidimo istinu, koja je po pravilu negde na sredini. Ovakve dileme postale su još aktuelnije s pandemijom virusa sars-CoV-2, s kojim se i Srbija bori. Profesor Dragan Delić zapazio je da se diskurs o ovom virusu u Srbiji kreće od neznanja i površnosti do neozbiljnosti. Ako tome dodamo poslovičnu zabrinutost građana (koja je opravdana u ovim trenucima), jasno je zašto se stvara panika usled nemogućnosti da posle kraćeg vremena dobiju nekog od epidemiologa iz zavoda/instituta u Srbiji, čiji su brojevi telefona objavljeni na sajtu Ministarstva zdravlja i Instituta za javno zdravlje Srbije.
Kako, zapravo, izgleda dan lekara za vreme pandemije virusa sars-CoV-2, proverili smo u Zavodu za javno zdravlje Beograd, instituciji koja ima veoma važnu ulogu u borbi protiv ovog virusa jer pokriva najveću i ključnu teritoriju, teritoriju s najvećom fluktuacijom ljudi, ima velike nadležnosti, najstručniji kadar...
Odlazim na unapred dogovoren sastanak sa dr Predragom Konom, penjem se na četvrti sprat. U hodniku stoje dve novinarske ekipe. Mnogo ljudi po hodniku, neprestano ulaze i izlaze iz različitih kancelarija. Odlazim prvo kod dr Biljane Begović Vuksanović. Kucam, nema odgovora, ulazim. Telefonski poziv je u toku. Objašnjava jednoj gospođi da je njen test negativan i da se čuva jer je imala sreću da se ne zarazi od supruga koji je pozitivan. Razgovor traje neko vreme. Spušta slušalicu, ne pozdravljamo se srdačno kao inače, samo me je pogledala umornim očima.
Teško nam je da progovorimo makar nekoliko rečenica – ili stalno zvone telefoni ili neko ulazi u kancelariju. Pita me da li znam gde može nabaviti alkohol za sebe i svoju porodicu. “Znaš, ima ovde alkohola, ali na šta bi to ličilo da uzmem iz Zavoda za sebe. Ne mogu, a uostalom, ovde je potrebniji”.
Prevrće po papirima, nešto beleži, mnogo posla, ne primećuje me: “Dok čekaš Pecu (Predraga Kona), otiđi do Ivane, ja moram da radim.” “U redu, navratiću malo kasnije”, govorim joj.
TELEFONI, TELEFONI: Odlazim kod Ivane Begović Lazarević. Ivana je sestra bliznakinja dr Biljane. Zajedno su studirale, završile istu specijalizaciju, rade u istoj instituciji, na istom spratu u Zavodu, čak i žive u istoj zgradi, stan ispod stana. Neraskidivo su povezane na svim životnim poljima. Odlazim do Ivane, čija je kancelarija na drugom kraju hodnika. Pozdravljamo se, odmah mi kuva specijalni čaj za specijalne goste, usput mi pričajući šta sve radi.
Na malom radnom stolu pored redovne kancelarijske opreme stoji specijalni telefon i pomoćna stolica. “Znaš, ja sam prvo odgovarala na sve mejlove koji su nam stizali. Građani i tim putem mogu da dođu do informacija. Previše je posla. Pored poziva i poruka zabrinutih građana, mi moramo da ‘jurimo’ kontakte kontakata zaraženih kako bismo prekinuli lanac transmisije. To uopšte nije lak posao. Pored toga, nekoliko desetina hiljada građana koji su ušli u Srbiju od proglašenja vanrednog stanja dobilo je rešenje o kućnoj izolaciji od sanitarne inspekcije. Svi oni su u obavezi da nam se svakodnevno javljaju, na taj način pratimo tok infekcije kod njih, ukoliko se pojavi potreba za hospitalizacijom, možemo pravovremeno da reagujemo, onda sve te podatke unosimo u bazu podataka...”
Odlazim do dr Kona, sedi oslonjenih laktova na kolena, razgovara s kolegama, uključen je spikerfon, čujem, pozivaju ga da vidi kako su reorganizovali jednu bolnicu za inficirane i obolele. Završava razgovor, pitam ga: “Jeste li među nama, živima”? “Ma jesam, živ sam, dobro sam, pakao mi je kada ne spavam, onda zaista jedva izdržavam.”
Dolaze Duda i snimatelj Novog magazina. Uradiću svoj prvi intervju u životu, a nisam ni novinar niti se time bavim – ali nemam tremu. Kancelarija dr Kona prezatrpana je da bismo tu bilo šta snimili. Sala za sastanke pretvorena je u kol-centar. Tražimo prostor za snimanje. Silazimo na drugi sprat.
U tom trenutku nailazi dr Nevenka Pavlović, zamenica direktorke. “O, pa dobar dan”, reče i pruža mi ruku.
Kon nas grdi što smo se rukovali. Nena odlazi da pere ruke, ja ih prskam alkoholom. Imamo samo dvadeset minuta za razgovor s Konom – mora stići do studija jedne televizije. Završavamo razgovor, pravimo fotografiju, Kon mi pruža ruku, krenem i ja, odmaknemo se i pozdravimo “laktanjem”.
“Eto, vidiš šta je navika, razumem građane, zbog toga neprestano i ponavljam koje su mere prevencije”, kaže, a ja se pravdam: “Uslovni refleks.”
Rastajemo se nasmejani i bez konvencionalnog pozdrava.
DAN DO 22 SATA: Penjem se na četvrti sprat, srećem opet dr Nevenku Pavlović. “Hajde do mene”, kaže mi. Na hodniku srećemo Danu, laborantkinju s kojom smo vrlo lepo sarađivali u “Potentu”. Nena hita u kancelariju, sekretarica konstatuje da sam konačno uspeo da je “nahvatam”. Sedam u fotelju, ulazi jedna doktorka, pa druga, zvone telefoni... U pauzama od nekoliko desetina sekundi između poziva i ulazaka ostalih lekara u kancelariju uspeva da mi kaže: “Gotovo svakog dana ostajemo do 22 časa u Zavodu, danas sam im svima naručila ručak. Evo ti čokoladica, nemam čime drugim da te poslužim.”
Odmahujem rukom. Kako izdržavate, pitam? “Znaš, po Zakonu o vanrednim situacijama, lekari stariji od šezdeset godina ne moraju da dolaze na posao – svi su došli. Molim te, prenesi to ljudima, ponosna sam na njih. Zaista radimo rudarski posao.”
Ulazi još jedna doktorka, vraća se i govori: “Za te konsultacije idi kod Kona.” Vrata otvara i dr Ivana, gužva je u kancelariji. Prilazi mi i šali se: “Ako ništa, zbog ove korone sam u prethodnih sedam dana izgubila dva kilograma, što mi mesecima nije uspelo.” Smejemo se. Zvoni telefon, direktorka zove, čujem Nenu kako govori: “Dušanka, mislim da nećemo izdržati ako još tri telefonske linije budu radile od osam do osam, i ovako gotovo da ne spavamo.” Objašnjava mi da uspostavljaju još telefonskih linija za one koji su u kućnoj izolaciji, imaju i telefonske linije za građane, ali i za zdravstvene radnike. “Zahvalni smo Peci, preuzeo je veliki teret na sebe, ne bismo bez njega uspeli.”
Pozivaju je stoti put za tih dvadeset minuta, koliko sedim u kancelariji. “Svi u salu za sastanke, stižem. Moram da idem, Marko, pošalji mi fotografije.” Uzima fascikle, stavlja ih podruku i odlazi. Izlazim i ja iz kancelarije, upućujem se ka liftu, razmišljajući o onim trenucima kada sam i sam “okupiran” pozivima i obavezama, misleći o tom pritisku. Znamo li kakav li je tek pritisak kada se potencijalno radi o životima ljudi? Jedan profesor Medicinskog fakulteta rekao mi je da nije kolegijalno, ali ni profesionalno kritikovati kolege u ovom trenutku. Sačekajmo da sve ovo prođe, pa onda pomozimo jedni drugima da zajedno budemo bolji!
*Ceo broj nedeljnika Novi magazin možete besplatno pročitati OVDE.
.jpg)
