Izvor: Danas, 20.Jan.2016, 11:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Portret jedne zemlje
Kako definisati portret jedne zemlje i njenih ljudi? Da li je priča o Švedskoj svedočanstvo o tradicionalno orijentisanim starosedeocima koji slede duhovnost svojih predaka ili je to priča o imigrantima, koji nikada neće pročitati knjigu nekog švedskog pisca i koje, sasvim sigurno, neće zainteresovati švedska istorija niti kultura?
Recepcija Švedske, kao nordijske zemlje socijalne jednakosti, visokog standarda i kompanija kao što su Ikea, H&M ili Ericsson, u velikoj meri >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << određuje recepciju švedske kulture u srpskom društvu. Samo mali broj pomisli na švedsku funkcionalnost u arhitekturi i dizajnu ili na Bergmanove filmove, Pipi dugu čarapu, pa čak i na Abbu ili popularne krimi-bestselere Stiga Lašona, Heninga Mankela ili Lize Mareklund.
"Ne, neću se vratiti. Otišao sam još pre dvanaest godina, a ovde, u Estersundu, već sam osam. Imam porodicu. Vidite onog beloglavog dečaka tamo? Da, liči. I jeste Šveđanin. Moja žena ga je rodila kao devojka, pre mene; drugi su ovde običaji. Dao sam mu svoje prezime; oca ionako nije znao. Sad se zove Arne Sretenović. Jedva se naučio da izgovori celo svoje ime. Učim ga da govori srpski. I, da vidite, ide mu od ruke, dosta je bistar. Već četiri puta sam ga slao, zajedno sa njegovom majkom, burazeru Vladi u Beograd", izgovara doseljenik LJuba Sretenovića, protagonista romana Dragoslava Mihailovića "Kad su cvetale tikve" (1968).
Priču o nekadašnjem dušanovačkom šampionu u boksu, (anti)junaku beogradske periferije, Mihajlović smešta u okvir koji se odvija u Švedskoj - i koji predstavlja svojevrsnu imagološku sliku ove nordijske zemlje, koja se, u velikoj meri, na sličan način uz čitav niz klišea (plavokose i plavooke Šveđanke, kult sunca i mora, specifična vrsta naivnosti spram srpske "superiornosti") i dalje konstruiše u svesti mnogobrojnih imigranata sa Balkana.
Čude se imigranti Šveđanima, koji se, kako je to Aleksandar Genis primetio, "odlično uklapaju u bele noći i koji su tako plavi da se slivaju sa severnim nebom", jer su detinjasto ushićeni Svetom Lucijom i Ivanjdanom. Što jedu usoljene haringe ili ukiseljenog lososa i jegulje. I čine im se, u tom neshvatanju tuđih običaja, naivnim i nerazumnim. Zato kada Mihajlovićevog protagonistu ophrva nostalgija, "kada ga uhvati njegovo ludilo i kad se smrači", on sedne u kola i na nedelju dana nestane sa posla, na šta njegov sindikat kaže: "On ima pravo da vidi svoju domovinu."
Takva reakcija izaziva komentar bivšeg dušanovačkog mangupa: "Oni misle da smo svi mi prosto udareni, keve mi. I kad prođu ovuda i kad čuju kako urličemo naše pesme, i ovakve suze valjamo, oni misle - nismo čitavi. Leba mi, veze nemaju."
Predstave o "Drugom" u Mihajlovićevoj prozi, napisanoj pre skoro pola veka, zahvaljujući kompleksu manipulativnih stereotipa i klišea na kojima se slika Švedske (i Skandinavije uopšte) u našoj kulturi održava, posebno među onima koji su u Švedsku emigrirali, svojim refleksivno-fabularnim epizodama, i dalje živo svedoči o staroj igri vezivanja za nacionalne identitete; o odnosima moći i inferiornosti i njihovim emotivnim interpretacijama.
.jpg)
