Izvor: Politika, 22.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Porodično stablo demokrata
Pre nekoliko dana dobio sam od prijatelja, ambasadora u penziji, elektronsko pismo s molbom da pogledam njegov tekst, reakciju na aktuelni politički događaj. Nije mi rekao kojim novinama je to nameravao da pošalje, ali to za ovu priliku nije ni bitno.
U svom tekstu moj prijatelj analizira odluku Demokratske stranke da, kao cenu izborne koalicije, „Dinkiću ustupi četvrtinu mandata”, i ne krije da je time neprijatno iznenađen. „Znači li to da se rukovodstvo DS-a >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << toliko uplašilo od ishoda predstojećih izbora da mora da pravi nepotrebne, čak štetne predizborne koalicije”, glasi njegovo pitanje, uz očigledno uverenje da su prethodni izbori, na kojima je DS nastupio samostalno i prošao dobro kao nikad pre, „dovoljan pokazatelj da ova, najuticajnija politička stranka u Srbiji, treba konačno da se oslobodi straha i političkih ucena”.
Odgovorio sam mu da je koalicioni biznis teško predvidljiva rabota i čudna matematika, u kojoj „dva plus dva” može da bude i pet, ponekad i tri, a sasvim retko četiri – i izneo svoje očekivanje da je vrh stranke dovoljno puta premeravao pre nego što je presekao.
Nisam komentarisao ocenu da je DS „najuticajnija politička stranka u Srbiji”. Šta je mera političkog uticaja? Broj glasova osvojenih na izborima, broj poslanika u skupštinskim klupama? Po ovom rezonu, najuticajnija je ona koja je najveća, dakle radikali. To se, naravno, može podjednako i dokazivati i osporavati. DS jeste najveća u tzv. demokratskom, ili, po najnovijoj klasifikaciji, „proevropskom bloku”, ali i tu ima komplikacija u dokazivanju demokratskog ili evropskog opredeljenja. Da li je glavna mera za to šta piše u programu, šta se radi ili šta se postiže?
Demokratska stranka je, u svakom slučaju, uoči novog izlaska pred birače, u težem položaju nego drugi. Njeni simpatizeri, odnosno njeni glasači, očekuju da postigne pobednički rezultat, sama ili sa već odabranim partnerima, i konačno Srbiju izvede na kolosek koji u jednom smeru naš deo Balkana vodi u Evropu, a u drugom Evropu dovodi kod nas. Ali u taj voz treba ući sa teškim prtljagom, svojeručno pakovanim, ali i nametnutim, preskočiti sa svim tim rampu koja je od prethodnih izbora dodatno ojačana...
Kako „prelomiti pametno”, govoriti „pošteno” i „osvojiti Evropu zajedno”, da upotrebim slogane iz izborne istorije DS-a? Da li obećavati povratak Kosova, ili se iskreno suočiti sa pravom prirodom tog problema? Kako jasno objasniti smisao Evrope i u ovoj nacionalnoj krizi biti „razuman patriota” (formulacija iz Programa DS).
Čini mi se da je glavni problem DS-a u ovom trenutku čime da ponovo pridobije maksimum onih koji su u finalu predsedničkih izbora glasali za Borisa Tadića, plus još neke. Uveravanjem u svoje moći ili plašenjem od drugih? Mnogi, kao prijatelj koga pominjem na početku, ne odobravaju društvo koje je DS za ovu priliku odabrao. Drugi tome aplaudiraju. Ima, svakako, i prilično onih koji tvrde da nemaju drugu partiju za koju bi glasali, ali su gnevni zbog kohabitacije sa DSS-om u najnovijoj vladi, ne mogu da odole utisku da je Koštunici načinjeno previše ustupaka, kao i da je DS stalno upadao u političke zamke koje mu je postavljao DSS, da nije umeo da iskoristi većinu u vladi i da je glavni kurs određivao slabiji koalicioni partner.
Ovo mogu da budu samo utisci, ali u politici, utisci su činjenice. DS u programskom opredeljenju sebe vidi kao pokretača promena, ali je u poslednjih godinu dana retko pominjao „veliki istorijski projekat” korenitih promena društvene organizacije, privredne strukture i mentaliteta, koji je obeležio prve godine ovog veka i vlasti DOS-a u kojoj je DS bio kormilar.
Srbija je danas veoma daleko od toga da bude „država zadovoljnih ljudi”, što je takođe programski cilj DS-a. Ona jeste najuočljiviji simbol demokratske, građanske i evropske politike u Srbiji, ali kao da se previše miri sa „primitivizmom i kolektivnom hipnozom” (opet iz Programa) koji su zacarili u Srbiji. U evropskom vozu, ona mora jasnije da pokaže da li je mašinovođa ili kondukter.
Kao i sve druge stranke, i DS je organizacija za osvajanje, vršenje i očuvanje vlasti. To se može, bar neko vreme, činiti i populizmom i demagogijom, premda račun uvek stigne. Može se i hrabro govoriti o teškim i bolnim pitanjima, uključujući i poraze. Politički lideri ne treba da budu mesije – samo treba da vide malo dalje od nas, ono što je iza ugla, da prepoznaju neizbežno i izađu u susret neumitnom.
Od DS-a, rekao bih, više nego od drugih, danas zavisi da li će Srbija još dugo u isto vreme biti i zemlja velikih potencijala i neizvesne budućnosti.
Milan Mišić
[objavljeno: 23/03/2008.]
