Izvor: Politika, 25.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ponovo osvojena naivnost
Poslednji Hrist, prema udovici slikara nazvan „Moj Hrist”, sinteza je prethodnih. Ovo lice peče nas iz Kosmosa, stiže iz Svetlosti. Na meditativnoj polovini lica oko izražava pomireno čuđenje, s desne strane patnju namenjenu ljudskom svetu i žudnju za Ocem
ALHEMIJSKE SLIKE CVETKA LAINOVIĆA
Poslednji Hrist, prema udovici slikara nazvan „Moj Hrist”, sinteza je prethodnih. Ovo lice peče nas iz Kosmosa, stiže iz Svetlosti. Na meditativnoj polovini >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << lica oko izražava pomireno čuđenje, s desne strane patnju namenjenu ljudskom svetu i žudnju za Ocem
Cvetko Lainović je znao o slikarstvu kao zanatu sve što se može saznati. U gestu kako je ovo znanje odbacio i zadržao od njega samo onoliko koliko je bezuslovno potrebno, krije se esencija njegove umetnosti.
Nema to nikakve veze s minimalističkim pravcem moderne umetnosti koja i nije ništa drugo do poza bez poze, lažna naivnost.
Drugo je konstruktivni zaborav i u tom smislu Lainović je Veliki Zaboravko modernog srpskog slikarstva. Zaborav je put do dubljeg sećanja, staza prava kao strela, opasna i patnička. Niče je, kao i gotovo sve, znao i to: „Božansko je umetnost zaborava”. Odgurnuti sve suvišno, sastrugati okamenjene slojeve individualnog i umetničkog bivstva, ličnog sećanja i umetničke tradicije, e, ali je za to potrebna velika hrabrost. Hrabrost i iskustvo ozbiljnog, istinskog života.
Posredstvom zaborava ponovo osvojiti naivnost, pronaći arhaične slojeve i pokazati ih i uzdići na svetlost: alhemija je i Cvetka Lainovića.
Poslednji crteži, Lainovićeve „slike u boji” tek što su nastale. Poput ptice koja svojim krilom tek što dotakne ogledalo vode i kao posledica tananog dodira na površini se javljaju krugovi, meke linije i one tada šapću o Neizrecivom i Neimenljivom.
Posle njegovih „belih slika”, alhemijske faze albeda, životno delo slikara potpuno je zaokruženo operacijama citrinitasa i rubeda. Naravno, osim žute i crvene zablistaju sve boje, i plave, zelene, ali je Operacija važna.
Kao što u poslednjem stavu simfonije zaklikće ljudski glas, kako bi rečju i glasom objavio ono što već instrumentima nije moguće reći, u Lainovićevim poznim crtežima tako je stavljaju zajedno boja i linija.
Jedno telo, dve duše
I prikazivanje čoveka je osobeno, nosi znake individualnog sistema simbola. Ili se figure stvarajući komplementarne forme zaokružuju, sljubljuju jedna s drugom, ili iz jednog jedinog stabla izrastaju dve figure. Već je to elementarna uzajamna pripadnost, simboličko jedinstvo simbola jezika slike. Leonardo ga je koristio u crtežu „Sveta Ana s dve druge”, gde Ana i Marija predstavljaju dva aspekta ženstvenosti, ali se njihova figura grana na dve strane iz jednog jedinog tela, kao i Pikaso i mnogi drugi. Lainovićevi aktovi i ljubavnice inače podsećaju ne samo mene na Pikasove crteže.
Tajna i sveta azbuka
Već se i na njegovim slikama belog razdoblja javljalo nekoliko oznaka, bledih mrlja u boji, tada se boja tek rađala, nije imala mesta na ovom stupnju askeze, u albedo fazi.
Boja se rađa na naše oči na ovim poslednjim crtežima, istinski se probija iz beline, ili, ako vam se više sviđa, iz crnine.
Na Lainovićevim crtežima poverujem u svaku boju. Poverujem u njihovo izvorno, primordijalno značenje, mogu da zaboravim simbologiju boje, terapiju boje i intelektualne nanose vezane za sve boje: oslovljava me duša boja.
Međutim, nije boja jedina stvar koja povezuje slike, nego jedan s matematičkom preciznošću s doslednošću primenjen, vanredno jasan zajednički jezik oblika i simbola.
Materinstvo
Lainović kroz slike „Bogorodice” priča o materinstvu kao renesansni majstori. „Bogorodica s Hristom” ponavlja pozituru „Jesenje sonate”. Čakra-kruna Bogorodice je otvorena, na licu se ogleda brižnost i beskrajna ljubav: duž čela se proteže jaka, izrazita boja koja, naravno, može biti i čeona traka posvećenih, kao što uči karakterologija spiritualnog lica. U levom oku, dakle meditativnom, ogleda se unutarnji svet zabrinutog pogleda, desno zrači bezvremenim mirom i vedrinom materinstva, i pažljivo se privija nad licem mladog Hrista koje se utapa u Bogorodici. „Bogorodica I” ljupko povijenom glavom nagoveštava predosećanje bola – i dva tela koja se međusobno dijagonalno ukrštaju u tami smeštena su podalje od blistave plave i bele pozadine. Lice Majke smireno je i blago tužno, stopala dražesno-nezgrapno počivaju jedno na drugom.
„Bogorodica II” je Lainovićeva Pijeta. Pozicija krsta odgovara prethodnoj slici, Hristova figura deteta ogromna je, kao na starim ikonama, na licu Majke ogleda se beskrajni bol, sva ova patnja iscrtana je jakim linijama ispred crveno-crne pozadine.
Religija – bratstvo
Među Lainovićevim hramovima „Ostrog” i „Kapela na Lovćenu” gotovo da predstavljaju diptih, toliko su braća da budući da su se posebno našli na prodaji, večito će plakati jadan za drugim. „Ostrog” objavljuje u tami blistavo plavetnilo i svetlost: kapija vere. U desnom gornjem uglu ostavljena malena bela mrlja znak je Svetlosti i blagoslova. Nasuprot tome, antropomorfni oblik „Kapele” stoji u tami, na mestu srca prazno ostavljena bela mrlja, a u desnom uglu već uvećana belina upućuje na prisustvo Boga.
„Crkvica” je poput milog dečjeg crteža, ali joj je filozofija mnogo dublja: hram je na crnoj pozadini iscrtan na tamnoplavoj osnovi. Relativna svetlost je to u tami. Svetlost ovde predočava krst, Verodostojnost, deformisan od bola, iscrtan na zlatnožutoj pozadini. I na vrhu crkvice krst je nagnut u istom smeru, podseća na Golgotu.
Vera
Lainovićeve glave Hrista zaslužuju posebnu teološku studiju.
Prva je „Plavi Hrist”. Lice je postavljeno u sredinu polja slike, nos je osa simetrije. Bol predočavaju izduženo lice i smer očiju. Lice se uzdiže iz donje, crne pozadine prema plavom dominantnom delu gornjeg dela slike. I same linije su plave. To je tuga a ujedno i mir Sina Božjeg koji je sišao u ljudski svet.
Oblik lica je otvoren odozdo i odozgo: Put prema gore. Forma podjednako podseća na Grala i na gorki pehar.
Slika „Hrist” nacrtana je ortodoksnim potezima koji prizivaju tradicionalne ikone. Blistavo lice Hrista Sina Božjeg, možda vaskrslog Hrista. Ima u njemu snage, lepote, pozadina se zlati u zelenkasto-žućkastim prelivima, linije su jednostavne, iscrtane u zamahu.
„Hristova glava”, crvenkasti Hrist, potresna je slika Golgote i raspetog Hrista.
Ova glava Hrista odista prikazuje Patnika iskupitelja čovekove tame, Sina čoveka (Ben ha-Adam). Blago povijena glava, od bola izdužena u oblik trougla, smer očiju, nabori na čelu, koji mogu biti i oznaka trnovog venca, plameno crvena boja pozadine – znaci su beskrajnog bola. Brada koja se završava oštrim vrhom ukazuje na žuto koje simbolizuje zemlju. Lice ima oblik latinskog slova V, ali je zapravo znak slova A.
Prvi drevni pismeni znak, A, izvorno podseća na današnje latinsko slovo V, i prikazivalo je glavu bika. Kasnije se obrnuo na stranu, od njega je, na primer, nastalo grčko slovo alfa, pa se u modernom pismu drevno A obrnulo prema dole. Apokalipsa je tren ponovnog obrta A: kolektivna metanoja. Jedno jedino slovo, ali ako se obrne tad drhti planeta.
Lice Hrista, vatreni trougao koji ukazuje prema gore, ovde se obrće prema dole, preuzimajući na sebe pozituru vodenog trougla koji ukazuje prema dole. To je suština mesijanskog obrta, akt iskupljenja.
Jednom ćemo možda opet ispravno napisati slovo A.
Poslednji Hrist, prema udovici slikara nazvan „Moj Hrist”, sinteza je prethodnih. Ovo lice peče nas iz Kosmosa, stiže iz Svetlosti. Na meditativnoj polovini lica oko izražava pomireno čuđenje, s desne strane patnju namenjenu ljudskom svetu i žudnju za Ocem. Neopisivo intenzivna slika. Prilazeći bliže iskrsavaju određene, pa ipak uzdrhtale linije kada crtamo tako da napetih mišića pritiskamo olovkom površinu.
Hamvaševsko hijeratično podrhtavanje vodilo je ruku slikara.
Marijana Bekefi
[objavljeno: 26/04/2008.]
