Izvor: Politika, 17.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Polako izumiru u tišini
Mala Remeta kod Iriga – U jedinom šoru u Maloj Remeti, kapije dvorišta su zaključane, kao da je selo pusto, tek poneka kera promakne putem. Čak ni miholjsko leto nije izmamilo starce na klupe ispred kapija, ne čuje se dečja graja, jedino iznad sela lete jastrebovi i kobci. Na kraju šora, primetismo u dvorištu Tihomira Babića (71), kako u plastičnom buretu mulja grožđe, sprema mošt, a od ostatka će peći rakiju.
– Ima nas 150 duša u 55 kuća. Deset kuća je prazno, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u deset kuća živi samo po jedno čeljade, starac ili baba, bolešljivi, uglavnom nepokretni. U 20 kuća je tek po dvoje, opet starih. E, zato je ulica pusta, uvek je tako – priča nam Tihomir.
Njegova supruga Nada na to dodaje da u selu ima i 16 udovica, a samo dva udovca. Veli da ovde muškarci umiru pre žena. Zašto, niko ne zna.
– Samo šestoro dece ide u školu. Troje ovde u Remetu, a troje ide u Jazak. U ovako malom selu imamo i pet opoznelih momaka neženja i isto toliko neudatih devojaka, i za njih je vreme prošlo. Ni izbeglice nisu htele ovamo. Došlo ih je samo dvoje, muž i žena... Nema ovo selo sreće, a lepo je i prelepo – objašnjava Nada.
Na kraju sela je manastir Mala Remeta, ali i ovde je samo igumanija, bolesna, u krevetu. Mlađih nema ni u manastiru, a on uređen, lep, blista.
– Vikendom dođe po 20 autobusa do manastira. Dođu i odu. Koja vajda od toga, kad im ni vode za piće ne možemo obezbediti. Imamo vodovod, ali vode bude samo tri sata dnevno. Slab bunar, ali koga je za to briga – kazuje opet Tihomir, dodajući da su uzdanica sela nekoliko dobrih domaćina i pominje Đoku Laćarca i njegovu braća od strica Jovu i Miroslava:
– Imaju po dvoje dece, Mile Bugaraš ima tri kćerkice, a troje dece ima i Branko Stojanović – nabraja naš sagovornik.
Na kraj sela je prodavnica, ali i ona zaključana. Kafane nema već godinama. Do Jaska je odavde šest kilometara, do Iriga dvadesetak, ali prve poledice zaustave autobus, pa je onda Mala Remeta odvojena od sveta.
– Imali smo mi i dobar fudbalski klub. Nestalo momaka, pa nestao i tim. Mi stari se zlopatimo, polako izumiremo ovde u tišini. Svrati poneko od onih što su nekad otišli u grad, eto i vi ste zalutali, nemate ovde ni šta videti, ni šta dobro čuti. Pa, selo nema ni predsednika mesne zajednice. Neće niko da se prihvati tog posla. Šta dalje da vam pričam – reče nam na rastanku Tihomir Babić i tutnu nam u ruke nekoliko jabuka, neprskanih, reče, zdravih, kakvih u gradu nema.
[objavljeno: ]
