Izvor: Blic, 25.Avg.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pola veka treperenja
Meni moja deca ne veruju da televizije nije bilo kad sam bio mali. Ono što je deci sasvim normalno, mojoj generaciji je promenilo život u smislu pogleda na svet i navika. Naravno, televizija utiče i na njihove živote, ali im je svest o tome pomućena makar zbog činjenice da nikad nisu osetili uzbuđenje unošenja prvog televizora u kuću.
Tada se, u ta davna doba, još organizovano vodila briga o higijeni nacije. Učiteljica je propitivala decu da li su se kupala subotom. Bio >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je to, zimi, dan porodičnog ribanja, jer nije bilo praktično, osim u slučaju kakve nevolje, ložiti svakodnevno u kupatilima one velike kazane braon boje. S pojavom televizora i televizijskog programa kupanje je prebačeno na utorak, jer, iz nekog razloga, tog dana nije bilo programa.
Proslava pola veka beogradske televizije podstakla je moju generaciju na sećanje. Neko je pomenuo stabilizator. To je bila jedna poteška kutija koja je ispravljala, peglala strujni napon i obezbeđivala stabilnost slike. Onda se neko setio filtera. To je bila neka folija koja se kačila na ekran i stvarala iluziju boje. I to tako da je gornji deo ekrana bio narandžast a donji ljubičast. No, to je bilo znatno docnije.
Onda smo pričali ko je šta gledao. I s kim je gledao. Nije bilo boljeg načina da upoznate komšiluk od unošenja televizora u vlastiti stan. Mislim da otuda potiče i ova moderna definicija televizije kao javnog servisa.
Sećam se i zabrinutih roditelja koji su odnekud verovali da ćemo oštetiti ili čak izgubiti vid ako stalno budemo buljili u televizor. O tome su vođene i naučne rasprave, kao preteča ovih današnjih rasprava o informatičkom i sociološkom uticaju televizije na ljude.
Tada su nas, decu, češće vodili i na Avalu. Tamo se podizao Bog modernog doba - televizijski toranj. Bio je to spomenik poznatom junaku, onom što nas je pohodio uveče, dramatično trepereći crno-belom slikom dok su se sve sijalice u kući gasile radi boljeg efekta.
Neki mlađi čitalac teksta zapitaće se, verovatno, o svrsi ovog povratka u kameno doba informatičkih tehnologija. Kakvu, uopšte, vrednost imaju ove moje zbrkane uspomene, koje beležim na laptopu, šaljem ih eletronskom poštom s tri stotine kilometara udaljenosti od redakcije, odatle ih, takođe u elektronskom formatu, šalju u štampariju i mogu se čitati i na internetu, dakle da čovek i ne mrdne iz kuće.
Pošteno govoreći i nije reč o nekoj posebnoj svrsi. Ovo je pre jedno podsećanje na doba kad je još bilo mogućno uzbuditi se zbog nečega. Nemam iluziju da se to može dočarati generaciji kojoj je televizor tek još jedna kućna sprava.
Gledao sam u subotu uveče na RTS-u emisiju o prvih pedeset godina beogradske televizije, u kojoj je i moja malenkost učestvovala s nekakvim izjavama o značaju tog datuma, i u rečima mojih vršnjaka, učesnika u tom programu, osetio sam istu vrstu uzbuđenog sećanja na te prve dane televizije i crno-beli nagoveštaj novog doba, koji su, svedeno rečeno, bili treptavi znak pobede nad siromaštvom, ne samo duha već opštim siromaštvom u našim životima.
Uredničkom rukom, sigurno zato što sam previše pričao, iz moje izjave izbačen je deo u kome sam rekao da je televizijski program neka vrsta društvene žabe, gatalinke, lako čitljiv barometar promena u društvu. Tako je bilo pre pedeset godina, a tako je i danas.
Što više budemo prepoznavali televiziju kao javni servis u službi zadovoljavanja naših potreba za informacijom, kulturnim, obrazovnim i zabavnim sadržajima, jačaće osećaj stabilnosti u društvu. Kao što nekad televizor nije mogao da radi bez stabilizatora, tako se danas javna sfera društvenih poslova ne može stabilizovati bez - televizora.
