Izvor: Politika, 19.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pohlepa za naftom
U knjižari nezavisnoj od sveameričkih knjiških lanaca "Politika i proza", u ulici Konektikat, u pretežno belom kraju Vašingtona, skupila se svakojaka publika, pretežno sredovečna, pretežno crna i ženska. Nije bilo teško sačekati crnu aktivistkinju iz Džordžije, legendarnu spisateljicu, prijatelja Martina Lutera Kinga, Alis Voker. Tri sata prošla su u ćaskanju i međusobnom upoznavanju, razmenjivanju i-mejl adresa. Još jedna mreža sa još jednog kružoka koji ovih dana po američkoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prestonici niču kao pečurke posle kiše... jeste stvorena. Četiristo stolica popunjeno je dva sata pre zakazanog događaja, a oni koji su došli tačno na vreme seli su ispred svih, na pod.
"Tako mi je drago i čudno što sam ovde s vama u Vašingtonu. Jer, kad god sam do sada dolazila u glavni grad nisam uspevala da odem dalje od Bele kuće", rekla je Alis Voker. Ne bi ni mrdnula od Bele kuće a već je bivala uhapšena.
"Pre dve godine pokušavale smo da objasnimo aktuelnom predsedniku Amerike Džordžu Bušu da je rat u koji se upustio pogrešan. I, naravno, milicija nas je u tome sprečila", dodala je Vokerova.
Umesto da stalno mislimo o republikancima i demokratama, ko će koga nadjačati i pobediti, svake četiri godine kad se približe izbori i kad počnu da nam obećavaju šta će sve da zasade u našem komšiluku, morali bismo da razmišljamo o potpuno novom sistemu koji će svima omogućiti pristojan život, besplatnu i potpunu zdravstvenu zaštitu, besplatno obrazovanje na svim nivoima. Znači, sada se beskrajno naglaba o tome ko će biti novi predsednik SAD. Da li je Amerika zrela da joj na čelu bude žena ili crni predsednik? Ili smo toliko "uznapredovali" da ćemo za predsednicu čak izabrati crnu ženu?
"Mislim ipak da je ovo vreme pravo jer nam omogućava da saznamo i vidimo šta se dešava u celom svetu, na celoj našoj jedinoj planeti. Samo sedam odsto Amerikanaca ima pasoš, ali gotovo svi (99 odsto) imamo televizor i Internet. Sada kada imamo informaciju, potrebno je samo da shvatimo da jedna ideja definitivno mora da se promeni: to je ideja kapitalizma. On nije dobar za planetu Zemlju jer je troši i uništava, pa ne može biti dobar ni za nas Amerikance. Zločin je slati našu decu da se bore i ubijaju ljude koje nikada nisu videli, nikada sreli, često nikada u svom životu ni čuli za njih.
Amerika je u taj rat krenula iz lične pohlepe, zato što hoće da osvoji i kontroliše iračku naftu".
Gotovo svaka konstatacija Alis Voker prekidana je glasnim odobravanjem iz publike i pljeskom. U redu da se dođe do njenog potpisa na knjigu čekalo se čitav sat. Sve knjige su rasprodate a uprava "Politike i proze" obećala je da će ih ko god želi dobiti sa potpisom, naknadno. Ovoga puta o hapšenju nije bilo ni govora.
Dan pre ovog političkog skupa umotanog u celofan "literarne večeri", prošle srede, u vašingtonskoj nacionalnoj katedrali, prelepoj građevini za dobronamerne ljude svih vera, kružok sa sličnom temom organizovan je povodom dolaska Izabel Aljende, čileanske književnice koja je udajom postala Amerikanka i živi u Kaliforniji. Izabel Aljende kao pisca ne treba posebno predstavljati kod nas, gde su mnoge njene knjige prevedene i čitane. Nećaka svrgnutog socijalističkog predsednika Salvadora Aljendea pobegla je posle Pinočeovog vojnog udara, prvo u Venecuelu, a sa svojom prvom knjigom, napisanom pre 21 godinu, "Kuća duhova", oduševila je literarnu publiku kao nastavljač Markesovog magičnog realizma. I ona je, međutim, pričajući samo uzgredno o svojoj novoj knjizi "Ines, moja duša", predlagala kako da Amerika počne da "vida svoje istorijske rane".
"U Čileu imamo prvi put u istoriji ženu predsednika, Mišel Bašele. Otkako je ona na čelu države, 60 odsto od poreskih taksi odlazi na socijalne programe. Da li možete da zamislite kako bi izgledao život u Americi kada bi bar pola od te sume, umesto na ratove, bilo upotrebljeno na zdravstvo, ili obrazovanje."
Kako da se kao Amerikanci izvučemo iz ovog tragičnog rata u Iraku, kako da se izlečimo, pitali su iz publike. Izabel Aljende je opet govorila o Čileu, i kako je potrebno da se prizna i vidi istina., da se prizna krivica, da se ne beži od izvinjenja. Mora se bar naknadno saosećati sa patnjom naroda koji je okupiran. "Mi moramo da shvatimo i priznamo šta smo uradili i da pokušamo da se izlečimo. Ali to još i sada deluje nemoguće. Jer mi zapravo ne znamo šta se sve događa. Mi nemamo imena poginulih, mi ne znamo koliko je civila u Iraku izgubilo život, stalno se nešto zamagljuje, zaobilazi. Mnogo toga se rešava iza zatvorenih vrata.
Bila sam zaprepašćena kada je Kongres glasao za dozvoljavanje torture. Da li je moguće da se to dešava u Americi? Zar ti ljudi nemaju mašte, zar ne mogu da zamisle šta je zlostavljanje? Zar ne mogu sebe ili svoje dete da stave u položaj mučenog zatvorenika? Moćnici na vlasti očigledno nemaju maštu. Ja znam šta je mučenje po zatvorima.
"I zato moram da kažem, da je zemlji koja zakonom dozvoli torturu, potrebno dugo lečenje", uzviknula je Izabel Aljende, dok je pljesak zaglušivao njene reči.
[objavljeno: ]
