Izvor: Politika, 13.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pod muškom senkom
Uz mnoga predizborna obećanja, dosad neprikosnoveni muški lideri rešili su da obogate još jednim – na izbornim listama naći će se više žena nego na bilo kojim prethodnim demokratskim izborima. Naravno, poslednju reč daće birači, pokazujući time ne samo zrelost, odnosno da li ženu vide samo sa kutlačom i varjačom, ili smatraju da bi ona svojom intuicijom i veštinama, već dokazanim u gotovo svim oblastima, sem u politici, mogla da bude isto tako uspešan političar.
Nekim nepisanim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pravilom, savremena društva, za razliku od starih civilizacija, prednost su davala "jačem polu"da radi za dobro naroda, bez obzira što dvadeseti vek opominje da su društva koja su oličavale muške vođe bio jedna mešavina varvarskog i udvoričkog. Žene su, sem u retkim izuzecima, bile objekat, i to od umetnosti do politike. Onaj koji odlučuje o svemu, od života u porodici do života u društvu, bio je muškarac. Na najviša mesta, gde se donose odluke od značaja za jednu državu, u najvećem broju slučajeva, mogle su da dospeju samo kao novinarke, što opet od njih čini objekte koji verno u medijima prenose ono što muški subjekti satima, beskonačno ponavljaju.
Ali! Nažalost postoji jedno veliko ali. Iskustvo poslednjih godina, kao i u prethodnom komunističkom periodu, pokazalo je da se naše žene ne snalaze dobro u politici – ili su bezlične i ne umeju da saopšte jasno ni prostoproširenu rečenicu, ili su još agresivnije od svojih muških kolega, pokušavajući logorejom da ih nadmaše. Da li zato što u politiku ulaze pod senkom svojih već dokazanih muževa, ili što jednostavno treba da popune kvotu koju su muškarci propisali?
U svakom slučaju, nijedna od žena koje se spominju kao kandidatkinje na izbornim listama stranaka, sem nekoliko izuzetaka, ne ulivaju biračima veliku nadu da će uspeti da se izbore za ono što se od njih očekuje. I naša prošlost igra u svemu tome veliku ulogu. Nijedna žena od Nemanjića do Karađorđevića i Obrenovića nije se popela na vladalački tron – posle smrti supruga mogla je, zbog patrijarhalne časti, da ide u manastir, ili eventualno da bude poštovana ili omrznuta udovica.
Mi nikada nismo imali jednu Indiru Gandi, koja se uspešno nosila sa problemima mnogoljudne Indije, ili pak Margaret Tačer koja se bolje od svojih muških kolega snalazila čak i u ratnim uslovima. Nemamo ni jednu Kondolizu Rajs, umiljatu i odsečnu istovremeno, koja bezuspešno pokušava da se približi neprevaziđenom Henriju Kisindžeru.
Zanimljivo je da neke vrlo stare civilizacije nisu pravile razliku između muških i ženskih vladara. Uostalom, uvek su postojali savetnici koji su iz senke upravljali državom. Vladar je bio tu da stvarno i simbolički potvrdi jedinstvo jedne državne zajednice. Danas može izgledati čudno, ali u faraonskom Egiptu žene su isto tako vešto upravljale državom, kao i njihovi očevi i braća. Još u predinastičkom periodu, dakle pre više od četiri i po hiljade godina, jedna kraljica uspešno je izvela Egipat iz muških borbi za vlast, dok je slavna Hatšepsut upravljala ogromnim egipatskim carstvom kao Indira Gandi Indijom.
Nije vodila nijedan rat, ali je urođenom umešnošću uspela da proširi granice Egipta duboko na jug i uz to da umetnost i prirodno-naučna istraživanja podigne na najviši nivo. Njenu slavu pomračila je Kleopatra (važna je činjenica da potiče iz grčke loze Ptolomeja): zamalo je srušila moćno Rimsko carstvo, vođena željom koju Evropa danas pokušava da ostvari – da ujedini Istok i Zapad na osnovama jedinstvene helenske civilizacije. Bez obzira što je to bila ideja Aristotelovog učenika Aleksandra Velikog, Kleopatra je pokušala da ostvari neku vrstu ondašnje Evropske unije, koja bi obuhvatala i deo Azije i Afrike.
Engleske kraljice su posebna priča. Proračunate i hladne, spremne na sve, zarad očuvanja sopstvene vlasti i protestantskog kraljevstva, ostavile su veliki trag u istoriji, bilo kao ubice ili kao vešte vladarke.
Naše žene, nažalost, nemaju nijednu od pobrojanih dobrih osobina. Ili su naučile da slušaju ili da se svađaju i viču, toliko da je to postalo neka vrsta naše genetske osobine. Voleli bismo da se u svojoj proceni varamo i da, najzad, i na srpskoj političkoj sceni stasa žena koja će imati auru i moć vladara, a sačuvati žensko osećanje za meru i umeće dijaloga s drugima.
Milka Lučić
[objavljeno: 13.12.2006.]
