Izvor: Politika, 31.Avg.2013, 23:08   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Po­gub­ni kli­še o do­brom ra­tu

Re­la­tiv­no bez­bol­na po­be­da na Ko­so­vu stvo­ri­la je uslo­ve za eks­trem­no sa­mo­po­u­zda­nje ame­rič­ke spolj­no­po­li­tič­ke eli­te i to sa­mo za­do­volj­stvo još tra­je

NA­TO bom­bar­do­va­nje Sa­ve­zne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je 1999. go­di­ne od­i­gra­lo je ključ­nu ulo­gu u svim po­to­njim ame­rič­kim in­ter­ven­ci­ja­ma, ka­že za „Po­li­ti­ku” pro­fe­sor Dej­vid Gibs, ko­ji se u svo­joj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stu­di­ji „Hu­ma­ni­tar­na in­ter­ven­ci­ja i uni­šte­nje Ju­go­sla­vi­je”, ob­ja­vlje­noj 2009. go­di­ne, oštro su­prot­sta­vlja zva­nič­noj dok­tri­ni ame­rič­ke spolj­ne po­li­ti­ke. On tvr­di da su po­sle­di­ce ta­ko­zva­nog hu­ma­ni­tar­nog ra­ta po­gub­ne po sta­nov­ni­štvo na te­re­nu bez ob­zi­ra na to ko­joj za­ra­će­noj stra­ni da ono pri­pa­da. Gibs ob­ja­šnja­va ka­ko je i za­što u Va­šing­to­nu in­ter­ven­ci­ja 1999, pro­gla­še­na za ide­al­ni mo­del:

„Go­vo­re­ći sa nji­ho­vog sta­no­vi­šta, sa ko­jim se ja du­bo­ko ne sla­žem, ova in­ter­ven­ci­ja je do­ve­la do ’či­ste po­be­de’ (ame­rič­ke i NA­TO-a) bez žr­ta­va sa te stra­ne, po­tom se fi­nan­sij­ski po­ka­za­la kao re­la­tiv­no jef­ti­na, a u SAD-u i dr­ža­va­ma sa­ve­zni­ci­ma je njen cilj la­žno pred­sta­vljen kao hu­ma­ni­ta­ran, te je ta­ko rat u jav­nom mnje­nju po­pri­mio pri­me­se ple­me­ni­to­sti. Pri­mer Ko­so­va se od ta­da uvek po­no­vo uzi­ma kao po­zi­tiv­ni mo­del ka­ko bi se sve po­to­nje in­ter­ven­ci­je pri­ka­za­le oprav­da­nim i hu­ma­ni­tar­no svr­sis­hod­nim. Ta­ko je i sa­da ka­da se go­vo­ri o na­pa­du na Si­ri­ju.”

Po va­šem mi­šlje­nju, me­đu­tim, NA­TO in­ter­ven­ci­ja na SR Ju­go­sla­vi­ju je­ste mo­del za ka­ta­stro­fu?

Sve za­vi­si iz kog ugla gle­da­te na to. Mo­ral­no i hu­ma­ni­tar­no to je za­i­sta bio slom, jer je vi­še­stru­ko po­ve­ćan broj ljud­skih žr­ta­va. Od di­rekt­nog bom­bar­do­va­nja stra­da­lo je sto­ti­ne ci­vi­la i stvo­re­na je po­li­tič­ka at­mos­fe­ra ko­ja je omo­gu­ći­la et­nič­ko či­šće­nje ko­sov­skih Sr­ba. To se te­ško mo­že po­ve­za­ti sa mo­ra­lom. In­ter­ven­ci­ja je osim to­ga osla­bi­la i SAD i me­đu­na­rod­no pra­vo, jer je iz­ve­de­na bez od­lu­ke Sa­ve­ta bez­bed­no­sti i bez auto­ri­za­ci­je ame­rič­kog Kon­gre­sa.

To su mo­ral­ne i hu­ma­ni­tar­ne ka­te­go­ri­je, ali u kom smi­slu je to uspeh?

Ogro­man uspeh je­ste u to­me što je in­ter­ven­ci­ja po­tvr­di­la sna­gu SAD i NA­TO-a i ujed­no pod­se­kla na­po­re Evro­pe da iz­gra­di sop­stve­nu ne­za­vi­snu spolj­nu po­li­ti­ku.

U Si­ri­ji ne­će bi­ti mo­gu­će ostva­ri­ti ta­ko „či­stu po­be­du”?

Si­ri­ja je mno­go kom­pli­ko­va­ni­ji za­lo­gaj i zbog to­ga što Ba­šar el Asad uži­va vr­lo čvr­stu po­dr­šku ne­ko­li­ko dru­gih ze­ma­lja i po­dr­šku ši­i­ta iz ce­log re­gi­o­na. Ze­mlja, osim to­ga, ima ve­li­ke re­zer­ve he­mij­skog oruž­ja. Zbog sve­ga to­ga ova in­ter­ven­ci­ja će bi­ti smr­to­no­sni­ja i sa da­le­ko­se­žnim ne­pred­vi­dlji­vim re­zul­ta­ti­ma. Sva­ka­ko bez la­ke po­be­de ka­kva se, iz nji­ho­vog ugla, de­si­la na Ko­so­vu. Mo­glo bi se čak re­ći da je re­la­tiv­no bez­bol­na po­be­da na Ko­so­vu stvo­ri­la uslo­ve za eks­trem­no sa­mo­po­u­zda­nje ame­rič­ke spolj­no­po­li­tič­ke eli­te i da to sa­mo­za­do­volj­stvo još tra­je. Si­ri­ja je, po mom mi­šlje­nju, re­zul­tat ove ne­raz­bo­ri­te za­blu­de ko­ja je iz­gra­đe­na 1999. go­di­ne.

Ka­ko to da mi­to­vi o uspe­šnom i mo­ral­nom hu­ma­ni­tar­nom ra­tu op­sta­ju i u me­di­ji­ma i me­đu in­te­lek­tu­al­ci­ma?

Sa­man­ta Pa­u­er, ne­ka­da­šnja no­vi­nar­ka i pro­fe­sor­ka na Har­var­du, sa­da igra ključ­nu ulo­gu u ad­mi­ni­stra­ci­ji ame­rič­kog pred­sed­ni­ka Ba­ra­ka Oba­me. Nje­na knji­ga iz 2002. „Pro­blem iz pa­kla: Ame­ri­ka u do­ba ge­no­ci­da” po­mo­gla je da se po­pu­la­ri­še ide­ja o hu­ma­ni­tar­noj in­ter­ven­ci­ji. Na me­stu am­ba­sa­do­ra u Uje­di­nje­nim na­ci­ja­ma, Pa­u­e­ro­va igra ključ­nu ulo­gu u za­la­ga­nju za in­ter­ven­ci­je, pr­vo u Li­bi­ji i, vr­lo ve­ro­vat­no, sa­da u Si­ri­ji. Ame­rič­ko mnje­nje je, s dru­ge stra­ne, oči­gled­no umor­no od ra­ta i pro­ti­vi se no­voj in­ter­ven­ci­ji u Si­ri­ji.

Ka­ko to da je Oba­ma, ko­ji se pro­ti­vio ame­rič­kom ula­sku u Irač­ki rat, sa­da na pu­tu da ot­poč­ne ovu ak­ci­ju?

Mo­ram da pri­znam da sam do­ne­kle i sam zbu­njen, s ob­zi­rom na ne­do­sta­tak ja­ke po­li­tič­ke po­dr­ške iz bi­lo kog sek­to­ra i na vi­so­ke ri­zi­ke ce­log ovog po­du­hva­ta. „Stra­te­gi­ja” ko­ja se jav­no pred­sta­vlja ne mo­že da bu­de ve­ro­do­sto­jan sce­na­rio za uspeh ili bi­lo šta dru­go što bi mo­glo da se pred­sta­vi kao uspeh. Plan se po­zi­va na ogra­ni­če­ne uda­re, ko­ji ne mo­gu fun­da­men­tal­no da uti­ču na pro­me­nu to­ka ovog ra­ta. Ali, jed­nom ka­da se oni de­se, SAD ne mo­gu da se po­vu­ku, i ne­mi­nov­no će uče­stvo­va­ti du­go­roč­noj eska­la­ci­ji, bez ika­kve šan­se u po­be­du.

Zo­ra­na Šu­va­ko­vić

objavljeno: 01.09.2013.

Nastavak na Politika...

Politika: „Fina” me­dij­ska pri­pre­ma za udar