Izvor: Danas, 27.Jan.2016, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pisac na privremenom radu
Uprkos tome što moj način života nekima deluje privlačno, nema dileme - ja sam kulturni gastarbajter - pisac na privremenom radu u inostranstvu.
I tako već godinama unazad, bežeći iz balkanske svakodnevice i vlastite biografije, odlazim na Island, u Švedsku, Finsku i sve češće u Norvešku, među zadovoljne, "briljantne" ljude o kojima brine njihova država.
O njima je mnogo bolje od mene pisao Erlend Lu pripovedajući kako je njegov protagonist bio "briljantan" >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << u obdaništu, osnovnoj školi, gimnaziji; kako je našao "superbriljantnu" devojku kojom se oženio na, naravno, "briljantan" način, nakon što je dobio "briljantan" posao i "briljantnu" decu koju je "briljantno" vaspitao živeći u "briljantnoj" kući. I, kako je godinama opstajao u sopstvenoj "briljantnosti" sve dok nije primetio da njegova kći sledi isti taj njegov "briljantni" put.
Erlendov (anti)junak je odlučio da se spase. Baš kao i ja. S tim što je on načinio daleko radikalniji potez time što je pobegao u - šumu!
Erlendov Dopler je napustio skandinavski kliše koji se uz čitav niz opštih mesta razlikuje od moje svakodnevice, kao što je Hiperboreja različita u odnosu na Balkan.
Ali, ni "iza Boreja" nije sve idealno. Samo je pitanje koliko je ljudi spremno da se suoči s "vlastitim neprijatnostima u kulturi" i da, kao junak Karla Uvea Knausgora, koji se, sasvim namerno kao i on zove Karl Uve, prizna: "Nikada ne kažem ono o čemu zaista razmišljam, nikada ono što zaista mislim, već se uvek prilepim za onog s kim razgovaram, pravim se kao da me zanima to što govori, osim kad pijem, tada po običaju odem predaleko na drugu stranu... "
Život protagonista "Moje borbe" zapravo je na iskušenju kao što sam na muci i sama, osećajući se u izgnanstvu u Skandinaviji jednako kao i u vlastitoj zemlji, u kojoj se, trudeći se da pišem, bavim raznoraznim profesijama. Što je opšte mesto svih onih koji u Srbiji sebe pokušavaju da nazovu umetnicima, o čemu je decenijama ranije govorio Miloš Crnjanski: "Između prve i druge knjige mojih Embahada, to jest mog prvog i drugog službovanja u Berlinu", pisao je, "ja sam u Beogradu živeo trostrukim životom profesora, novinara i književnika. Sva tri su kod nas, u to doba, bila čemerna".
Ništa se od tada nije promenilo.
Samo je sve postalo još uzaludnije.
Valjda zato i bežim u Skandinaviju, koja je, uprkos svemu i dalje ženskog roda, za razliku Balkana koji na svakom koraku pokazuje svoj muški karakter.
