Izvor: Danas, 04.Dec.2015, 11:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pijaca, duša grada
Grad Džogdžakarta nalazi se u srcu centralne Jave i podnožju aktivnog vulkana Maunt Merapi. Spada u veće gradove - živ i uzavreo sa mnoštvom predusretljivih i nasmejanih Indonežana koji, baš kao u svim gradovima ovog prenaseljenog ostrva, pružaju sliku zadovoljstva i bezbrižnog blaženstva.
Njene široke ulice su zakrčene bezbrojnim rikšama, bučnim motociklima, i rasklimatanim, uvek prepunim autobusima. Oni koji nisu uspeli da uđu u njih, sedeli su na haubi, na krovu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << pozadi na braniku, a najbrojniji su "lebdeći putnici" koji su rukama stezali ivice otvorenih vrata. No, ubedljivo najbrojniji su pešaci, nosači, ulični prodavci, a naročito oni - koji sede na ivici pločnika dokono posmatrajući sve što oko njih promiče ili se zbiva...
Vazduh je pun prašine koja kao koprena neprestano lebdi i povremeno u putniku-namerniku izaziva sumnju - da li je sve to - san ili Java.
Iz više razloga odlučujemo da krenemo kroz nešto otmeniju, Malboro ulicu, sa belo okrečenim zgradama sagrađenim u ranom engleskom kolonijalnom stilu. Danju te jednako napravljene građevine imaju izvesnu dozu dostojanstva u izgledu - ali ako se desi da uveče prođete pored tih istih elegantnih arkusa - prva pomisao će biti da ste zalutali na neko drugo mesto, a evo zbog čega. Prvo što ugledate su neizbrojive minijaturne tezgice na kojima se može naći sve što srce poželi; od kolače sa susamom, magijske relikvije, kriške uzrelog ananasa, haljine ukrašene biserima - pa do pune korpe živahnih - škorpiona! Pojedini se neopaženo i vešto popnu sa dna - do ivice pletene korpe željni "škorpionskog" provoda.
Odavno smo shvatili da pijaca predstavlja dušu grada i naroda zemlje u kojoj se nalazimo. Sledećeg jutra su nas odvezli na najveću u DŽogdžakarti. Istog časa kako smo zakoračili - zapahnuo nas je neprijatan miris u vazduhu otežalom od vlage. Nigde nije bilo ni nagoveštaja o nekoj tezgi ili stočića. U ovom kraju sveta ih nećemo ni videti - jer, svako svoju robu izlaže na zemlji.
Najviše je pirinča. Čuvenog, indonežanskog - kao njihova osnovna hrana pirinčane piramide su se uzdizale svuda unaokolo! Na platnenim prostirkama ležao je taj "azijski hleb" - u svim bojama, veličini i obliku... Krupan i bleštavo-beli, svetlo ili tamno žuti; sitan i krupan, dugačak ili okruglast, pirinač, pirinač...
Kada smo "probili" tu prvu "pirinčanu" barijeru, naišli smo na posuđe: sudovi napravljeni od zemlje, od trske... A tu su i one od pruća sa maštovito napravljenim korpama u kojima se nalazilo raznovrsno i neobično voće, i još neobičnije cveće neobičnih boja. I kako smo zalazili dublje u pijačni prostor, sve više se pojačavala graja, baš kao i onaj neprijatan miris koji nas je dočekao na ulazu. Radoznali, probijamo se kroz gužvu, odolevamo uzvicima bezbrojnih prodavaca, i rukama koje nas pozivaju ili vuku za haljinu...
I dok iz ogromnih tranzistora trešti muzika, iz desetine usta istovremeno izbija vriska, cika - i sve to pomešano sa kukurikanjem kočopernih petlića negde, u daljini...
