Izvor: Politika, 21.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Patriotizam Pentagona
Izborna je godina, pa su nacionalni senzori nekako osetljiviji, mada bi se lampica koja signalizira uzbunu upalila i da nije Mekejna, Hilari i Obame. Događaj je pogodio osetljiv živac Amerike, uzdrmao nacionalni ponos i prekršio važeći tabu.
Reč je o tome da je jedna od najvećih porudžbina u istoriji američkog ratnog vazduhoplovstva – nabavka oko 600 letećih tankera (aviona koji u vazduhu pune gorivom druge avione), umesto domaćem Boingu, otišla konzorcijumu koji predvodi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << evropski EADS (matična firma Erbasa). Porudžbina je, za početak, teška oko 40 milijardi dolara.
Amerikanci su se već navikli da je gotovo sve što troše u svojoj svakodnevici napravljeno negde drugde, od hrane, preko elektronike, do igračaka – sve dolazi iz zemalja u kojima je to jeftinije da se ulovi, uzgaji i ubere, napravi. Poznati američki brendovi, od Epla do Najki, u Americi imaju samo svoje razvojne i marketinške centre – fabrike su negde drugde.
Ima, doduše, i primera kada se proizvodnja seli u Ameriku – fabrike japanskih proizvođača automobila, koji žele da budu sasvim blizu tržištu – ali to su izuzeci, a sem toga te fabrike su drugačije organizovane i vođene.
Ali, vratimo se Pentagonu. Ovo je bio drugi tender za ovu nabavku. Prvi je dobio Boing, ali on je poništen, jer je otkriveno da je jedan od glavnih funkcionera tenderske komisije bio i na platnom spisku pobednika. Završio je u zatvoru.
Na novom tenderu prevagu je odnela superiornost tehničkih specifikacija evropske ponude. Leteći tankeri koji će biti u letelicama Erbasa imaju za oko četvrtinu veći kapacitet i znatno su fleksibilniji u prevozu trupa, evakuaciji izbeglica ili isporuci humanitarne pomoći. To znači da je Pentagon vodio računa o tome da za svoje pare dobije najbolji proizvod.
Ali šta je sa američkim radnim mestima koja će, kako su zagalamile ekonomske patriote, biti izgubljena zato što su posao dobili stranci?
Tu već dolaze do izražaja (nove) globalne ekonomske realnosti, koje starim argumentima daju drugi smisao.
Kao i u svemu drugom, i u ekonomiji ništa nije onako kako na prvi pogled izgleda. Boing jeste američki proizvođač aviona (raketa i kosmičke tehnologije) i kao takav simbol američke industrijske moći. Ali ono što se manje zna, pa zbog toga i ređe pominje, to je da se čak 78 odsto delova za „boing 787”, najnovijeg aduta u borbi za naklonost (i pare) svetskih avio-kompanija, proizvodi izvan Amerike, a potom se doprema i ugrađuje. Kod drugih modela, udeo inostranih delova je 60 odsto.
Na drugoj strani, Erbas je manje globalizovan – čak 97 odsto svih zaposlenih u sistemu EADS ima evropske pasoše. Ali sile globalizacije, a pogotovo okolnost da se kupovine aviona ugovaraju i naplaćuju u (sve slabijim) dolarima, dok su troškovi u (jakim) evrima, čine svoje. Strateški planovi Erbasa predviđaju da se proizvodni kapaciteti sele u dolarsku zonu, odnosno da u dogledno vreme čak petina ukupno zaposlenih radi u fabrikama izvan Evrope.
To znači da će leteći tankeri za Pentagon, ugovoreni sa evropskim proizvođačem, u krajnjem ishodu biti sklapani u Americi, od komponenti proizvedenih na svim stranama sveta. Današnji avion, nosio on oznaku Boinga, Erbasa ili nekog trećeg, globalni je proizvod u svakoj varijanti.
Konačni odgovor na pitanje da li je Pentagon postupio patriotski ili ne i da li je vodio računa o nacionalnim interesima mnogo je dakle složeniji nego što se u prvi mah moglo zaključiti. Glavni elemenat nacionalne dimenzije, nije pri tom u tome gde će leteći tankeri biti napravljeni, nego čemu su namenjeni? Šta će američkom vazduhoplovstvu nekoliko stotina aviona sa gorivom koje je namenjeno avionima koji su već u vazduhu?
Jedan od mogućih odgovora jeste da predsednik Buš, kome prestaje mandat, svoju (neokonzervativnu) doktrinu američke uloge u svetu koja je obeležila njegova dva mandata, na ovaj način ostavlja u nasleđe sledećem stanaru Bele kuće.
Osnova te doktrine jeste da Amerika mora da bude sposobna da svoju moć brzo projektuje u svaki kutak planete. Procena je da za to više nije dovoljna dosadašnja strategija oslanjanja na „borbene grupe”: nosače aviona sa flotama u njihovoj pratnji. Ako treba nekome ozbiljno zapretiti ili ga bombardovati, to je efikasnije i bezbednije iz vazduha, a svakako je delotvornije ako bombarderi ili transporteri ne moraju nigde usput da sleću radi dopune goriva (to obično izaziva diplomatske komplikacije).
U tim okolnostima 25 odsto više goriva u svakom letećem tankeru važnije je od protekcionističkih refleksa.
Milan Mišić
[objavljeno: 22/03/2008]
