Izvor: Večernje novosti, 05.Dec.2016, 19:34   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Patrijarh Pavle pokazao put

“Novosti” sa učenicima Prizrenske bogoslovije u carskom gradu, sećaju se svog duhovnog učitelja. Šalili smo se da je njih jedanaestoro, s kojima smo počeli da obnavljamo školu, jedanaest apostola KADA smo 2011. godine počinjali da radimo u gotovo neprimerenim uslovima, svi su mislili da će to biti nemoguća misija. Ali Božija blagodet te prve godine osećala se na svakom koraku. Iako smo radili i živeli gotovo u ruševinama, verovali smo u uspeh i pristupali svakom >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << novom danu s mnogo entuzijazma. Dok u dnevnom boravku obnovljene zgrade rektorata Prizrenske bogoslovije opisuje težak ali uspešan početak rada ove najpoznatije duhovne škole u našoj zemlji, profesor Dejan Ristić podseća da se te školske 2011/2012. godine od početka do kraja nije razboleo nijedan učenik, ali ni profesor Bogoslovije. - Međutim, čini mi se da je mnogo teže bilo roditeljima učenika kojima su odobrili njihovo školovanje ovde, jer kada su ih doveli u Prizren, većina njih je plakala. Ipak, volja dece bila je presudna, i svi smo se šalili da je njih jedanaestoro s kojima smo počeli da obnavljamo školu, jedanaest apostola bez Jude - priča profesor Ristić, i baca pogled na lepo uređenu dnevnu sobu u čijem se središnjem delu nalazi umetnička slika nalik ikoni na čijem su gornjem delu oslikani svetitelji, a ispod njih osnivači Bogoslovije, tadašnji ruski konzul Ivan Jastrebov, koji je dozvolio da se 1872. godine otvori zgrada Bogoslovije, i vladika Teodosije, rektor ove škole i profesora. - Ova slika, rad akademske umetnice iz Beograda, simbol je obnove škole - pojašnjava Velimir Mihajlović, profesor istorije hrišćanske crkve, grčkog jezika i još nekoliko predmeta. Odmah potom ovaj mladi profesor, koji je u Prizren stigao sa Oplenca, ozareno dodaje da u ovoj školi sve funkcioniše s ljubavlju, i zato je, kaže, atmosfera i među učenicima i profesorima nekako porodična. ON je sa sobom u Prizren doveo i suprugu Jelenu (32), koju upoznajemo za ručkom u trpezariji i kuhinji susedne zgrade gde učenici često provode slobodno vreme uz muziku i sviranje gitare. - Kada smo došli ovde pre dve godine, mnogi su nas žalili, smatrajući da nam je ovde teško jer smo, kako oni misle, u svojevrsnoj izolaciji. Međutim, mi smo upućeni jedni na druge, svi imamo svoje obaveze i dani su nam ispunjeni - priča Jelena, koja se nije pokajala što je iz srca Šumadije došla u carski grad, koji su, kao i ona, zavoleli i učenici.Učenici u fiskulturnoj sali Bogoslovije - Ovde u Prizrenu se zaista desilo malo čudo, a moje kolege profesori puni su ljubavi i razumevanja. To su ljudi koji su završavali fakultete u Srbiji i Grčkoj, i rekla bih da smo sa učenicima jedna saborna, divna zajednica ljubavi, kao jedna košnica u kojoj su pčele radilice - nadahnuto govori profesorka srpskog jezika i književnosti Valentina Pitulić, i dodaje da bi njihova mala zajednica radosti trebalo da bude primer funkcionisanja svih zajednica u Srbiji. Zahvalna je roditeljima koji su poslali svoju decu u ovu školu i kaže da je najvažnije što u njima ima života. Oni su, kaže, veseli, orni za rad, čili, kada treba da uče oni uče, kada treba da se zapeva oni zapevaju. Negovan Malić (19), iz Ostrožnice kod Beograda, s drugovima iz drugih razreda igra košarku u sportskoj sali sagrađenoj i opremljenoj zahvaljujući donaciji međunarodne zajednice, koja je donirala i sredstva za uvođenje centralnog grejanja. - Kada sam odlučio da se upišem u ovu školu u kojoj je svojevremno predavao upokojeni patrijarh Pavle i da pođem putem kojim je on hodao, bio sam svestan da je to čast i privilegija. Otac se saglasio s mojom željom, dok je majka bila zabrinuta, ali sada su radosni zbog mene - priča Negovan. - Zaista nismo imali nikakvih ozbiljnijih problema od dolaska ovde. Učenike čak pozdravljaju na ulici, a u znak dobrodošlice dobili smo i kolače od komšija Albanaca. Imali smo utisak da se i naše okruženje, iako gotovo potpuno albansko, raduje zbog oživljavanja naše škole. Jer Prizren je ipak specifičan grad - kaže profesor Ristić, ali dodaje da učenici iz predostrožnosti izlaze u grad u grupama i sa profesorima.Đaci s profesorom Velimirom Mihajlovićem - Ja sam ovde pronašao drugove koje nisam imao u svom selu u koje smo se vratili iz raseljeništva, a gde mi sada žive roditelji, brat i dve sesre - priča Branko Dašić (17), iz Brestovika kod Peći, dok njegov drugar Aleksandar Damjanović (16), iz okoline Čačka. - Znao je car Dušan koliko je lep Prizren, i zato je ovde sagradio tvrđavu i ostale zadužbine, a ta duhovna jačina koju je kasnije upotpunio i naš patrijarh oseća se na svakom koraku - priča ponosno Aleksandar. Veljko Stojaković (15), iz Leskovca, objašnjava da je svojevremeno planirao da upiše bogosloviju u Beogradu, ali da se predomislio kada je na jednoj liturgiji u Nišu slušao vladiku Teodosija. Slika koja simbolizuje nastavak rada Bogoslovije PODMLADAK I DOK pojašnjava da je Bogosloviju ove školske godine upisala peta generacija učenika, kojih sada ima pedesetak, profesor Dejan Ristić ističe da u prizrenskoj Bogosloviji ima i beba, jer je profesor Milan, koji je postao đakon, dobio sina Vasilija, a prota, starešina Crkve Svetog Đorđa, ima dva sina: Pavla, koji je dobio ime po partijarhu Pavlu, i Uroša. VREDNOSTI NEMANjIĆA - POSLE dugo godina, u Prizrenu se čuje i predaje srpski jezik i čitava armija naših srpskih pisaca preselila se sa srpskim jezikom u Prizren. Velika je čast biti ovde, jer čovek ima osećaj da radi veoma važnu stvar. Mi smo neki pelcer za buduća vremena, kada će, nadam se, u Prizrenu biti mnogo više Srba. Verujem da će se Srbi vratiti ovamo jer ovaj grad je jedan vanremenski grad, ovde je vreme stalo - priča profesorka srpskog jezika i književnosti Valentina Pitulić, sa Filozofskog fakulteta u Mitrovici, koja dva puta nedeljno dolazi u Prizren. - Ja imam osećaj da mi još uvek živimo u doba cara Dušana, po onim vrednostima koje su Nemanjići postavili kao temelj našeg bića i koje su nam ostavili u zalog da ih čuvamo i negujemo.

Nastavak na Večernje novosti...