Izvor: Politika, 22.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Parlamentarna raskršća
Za 18 godina rada DS je prešao dug put od male opozicione do najveće stranke u vladajućoj koaliciji formiranoj posle prošlogodišnjih parlamentarnih izbora
„Prelomite pametno”, poručivala je Demokratska stranka građanima Srbije u predizbornoj kampanji na prvim višestranačkim izborima u decembru 1990. godine. Poruku su, međutim, „čuli” samo Beograđani i zahvaljujući njima DS je postao parlamentarna stranka sa sedam poslanika u Narodnoj skupštini >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Srbije. Zbog ovakvog učinka, tada neprikosnoveni socijalisti krstiće je „grupom istomišljenika iz kruga dvojke”. SPS je danas mala partija, a DS stranka čiji je lider, Boris Tadić, već dva puta izabran za predsednika države, koja je, u raspuštenom parlamentu, imala 64 poslanika, nikad više u svojoj istoriji.
Za 18 godina rada DS je prešao dug put od male opozicione do najveće stranke u vladajućoj koaliciji formiranoj posle prošlogodišnjih parlamentarnih izbora. No, za sve to vreme, bez obzira na izborne rezultate, DS je uvek bio stranka sa širokom podrškom u intelektualnim krugovima i jedina opoziciona stranka iz devedesetih na čijem čelu nije ostao isti predsednik. Godinama se menjao i stav demokrata prema izborima, od stava prvog predsednika demokrata Dragoljuba Mićunovića, uoči prvih višestranačkih izbora, da se „sistem mora menjati hodom kroz institucije” do opstrukcije rada parlamenta podnošenjem više hiljada amandmana, napuštanja poslaničkog kluba zbog ukidanja TV-prenosa iz parlamenta i bojkota izbora 1997. godine. Bojkot izbora više nikad nije došao u obzir, ali će demokrate i posle petooktobarskih promena napuštanje parlamenta koristiti kao sredstvo borbe protiv vlasti, s tim što su vlast, ovaj put, činili njihovi saborci iz petooktobarskih promena 2000. godine.
Prvi višestranački izbori sprovedeni su po većinskom izbornom sistemu, dakle, glasalo se za konkretnu ličnost, a ne za partijske liste. Tadašnji opozicionari insistirali su, međutim, na proporcionalnom izbornom sistemu sa Srbijom kao jednom izbornom jedinicom. To je bio jedan od zahteva, pored otvaranja medija za opozicione stavove, na kojima je u pregovorima sa socijalistima, insistirala kompletna tadašnja opozicija da bi uopšte učestvovala na izborima. Opozicija nije uspela da se dogovori o bojkotu izbora, a tada najjača opoziciona stranka Srpski pokret obnove, optužiće Dragoljuba Mićunovića i DS za propast dogovora.
Opozicione stranke izašle su na izbore svaka za sebe, a DS je osvojio sedam mandata – svih sedam u Beogradu, pa su u poslaničke klupe seli Dragoljub Mićunović, Vojislav Koštunica, Zoran Đinđić, Velimir Simonović, Slobodan Vučković, Đorđe Zečević i Mirko Petrović. Tri prva čoveka tadašnje Demokratske stranke, Mićunović, Koštunica i Đinđić razići će se u naredne tri godine, a prvi put će ponovo na istoj izbornoj listi ući u parlament posle decembarskih izbora 2000, u okviru DOS-a, ali Đinđić kao lider DS-a, Mićunović, kao predsednik Demokratskog centra, a Koštunica kao lider Demokratske stranke Srbije.
Prvi višestranački saziv obeležile su devetomartovske demonstracije 1991. godine, koje je organizovao SPO, a koje će prerasti u velike ulične sukobe policije sa demonstrantima, što je izazvalo snažne studentske proteste, posle hapšenja Vuka Draškovića. Parlament je tada zasedao danonoćno, a Dragoljuba Mićunovića će, zbog pregovora sa Slobodanom Miloševićem, SPO optužiti za propast protesta i „spasavanje Miloševića”. Mićunović je odbacio optužbe, objašnjavajući da je, pre svega, pregovarao o puštanju Draškovića i ostalih uhapšenih demonstranata na slobodu, ali je naglasio i da „DS nikada više neće pristati da pod imenom ’ujedinjene opozicije’ učestvuje u događajima u kojima se samovlasno preuzima komanda paradom i mitinzi pretvaraju u lični šou, čiji nivo i stil jesu nešto veoma strano našoj stranci”. Demokratska stranka, pod Mićunovićevim rukovodstvom, nije se priključila Vidovdanskom saboru 1992. godine, a ovakva odluka rezultirala je izdvajanjem takozvanog krila za DEPOS, koji je predvodio Vojislav Koštunica, koje se uključilo u Vidovdanski sabor, a od koga će vrlo brzo nastati Demokratska stranka Srbije.
Na vanrednim parlamentarnim izborima 1992. godine Demokratska stranka, koju je i dalje predvodio Dragoljub Mićunović osvojiće šest poslaničkih mandata, a Koštuničin DSS će nastupiti u okviru DEPOS-a i u parlamentu će biti zastupljen sa 18 poslanika. Ovakvim izbornim rezultatom Demokratska stranka nikako nije mogla da bude zadovoljna, a nova provera usledila je u decembru 1993. godine, na novim vanrednim parlamentarnim izborima. Nosilac izborne liste biće Zoran Đinđić, a ne predsednik stranke Dragoljub Mićunović. Đinđić je u izbornu kampanju ušao sa sloganom „Pošteno”, uspeo da „flertujući” sa Slobodanom Miloševićem, obezbedi povoljan tretman DS-u u medijima. Bilo je i priča da će SPS formirati novu vladu sa DS-om, Đinđić je vešto izbegavao odgovore na tu temu i uspeo da u parlament uvede 29 poslanika. Nije, naravno, ušao u vladu, ali je, zbog odluke Slobodana Radulovića i Radoja Đukića da prihvate ministarske funkcije u vladi, koju je SPS formirao zahvaljujući Novoj demokratiji, koja je u parlament ušla na listi SPO-a, zaradio epitet izdajnika opozicije.
„Đinđićeve demokrate” su, međutim, u parlamentu bile opozicija, koja je prva promovisala opstrukciju ulaganjem hiljade amandmana na zakonske predloge. Pored toga, prvi put je primenjena opstrukcija tako što su poslanici DS-a, po zadatku, diskutovali ne osvrćući se na opomene da im je vreme isteklo, čekajući da dobiju meru isključenja sa sednice da bi se sklonili sa govornice, a primenjeno je i nešto do tada neviđeno – deset minuta ćutanja za govornicom. Ovim vidom opstrukcije parlament je iznenadio Slobodan Gavrilović. Koštuničin DSS sa sedam poslanika, DS i SRS su u ovom sazivu potpisivali sporazume o nenapadanju, zajedno su napuštali parlament zbog ukidanja TV prenosa...
Dragoljub Mićunović je u januaru 1994. godine podneo ostavku na mesto predsednika stranke, a kasnije osnovao Demokratski centar.
Naredne parlamentarne izbore 1997. godine Đinđićev DS i Koštuničin DSS su bojkotovali.
Posle pobede Vojislava Koštunice, kao kandidata DOS-a, na predsedničkim izborima 2000. godine i petooktobarskih demonstracija zbog Miloševićevog nepriznavanja izbora, DOS će izaći na parlamentarne izbore sa jedinstvenom listom. DSS će dobiti 45 mandata, a DS 44, vrlo brzo su se razišli, već u martu 2001. godine, posle hapšenja Slobodana Miloševića. Miloševićevo izručenje Hagu na Vidovdan iste godine, Vojislav Koštunica i DSS će oštro kritikovati, a u avgustu će DSS napustiti Đinđićevu vladu i postati opozicija u srpskom parlamentu. Pre 2000. Koštunica je bio jedini opozicionar koji nikada nije razgovarao sa Miloševićem, a posle petooktobarskih promena će razgovarati s njim da bi kasnije bio optužen da je zaštitnik „pripadnika bivšeg režima”. Ovaj prvi postpetooktobarski saziv biće zapamćen i po oduzimanju svih mandata DSS-u, koji su im vraćeni posle sudskih odluka. Posle ubistva premijera Zorana Đinđića, parlament će funkcionisati još samo nekoliko meseci, a vlada Zorana Živkovića će se, praktično, održavati zahvaljujući otcepljenim socijalistima na čelu sa Branislavom Ivkovićem. DSS će nove izbore sačekati bojkotujući rad parlamenta.
Na nove izbore 2003. godine DS je izašao sa Borisom Tadićem kao nosiocem liste, a osvojiće 37 mandata. DSS će osvojiti 53 mandata i, zajedno sa G17 plus, SPO i Novom Srbijom formirati manjinsku vladu uz podršku SPS-a. DS će ostati opozicija, ali će učestvovati u radu parlamenta, a Boris Tadić će na predsedničkim izborima 2004. postati predsednik Srbije. Iako u opoziciji, DS će podržavati donošenje „evropskih zakona”, a parlament će napustiti u oktobru 2005. godine, posle odluke dvojice Bošnjaka izabranih na listi DS-a, Esada Džudževića i Bajrama Omeragića, da podrže, kako su isticali, donošenje evropskih zakona. DS, inače, nije reagovao na ovaj transfer sve dok Džudžević i Omeragić nisu dobili funkcije u vladi, protivno zakonu, a tada je podneo tužbe sudu. Demokrate su tada napustile definitivno parlament, ali će učestvovati na svim sednicama na kojima se raspravljalo o Kosmetu, kao i o donošenju novog Ustava Srbije.
Na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima, Demokratska stranka predvođena Borisom Tadićem osvojiće 64 poslanička mandata, najviše u svojoj parlamentarnoj istoriji. I u ovom raspuštenom sazivu, DS i DSS imali su svojih „pet minuta” blokade rada parlamenta. Dogodilo se i da DSS podrži izbor radikala za predsednika skupštine, pa da potom formira vladu sa DS-om, da bi sudbina ovog saziva bila zapečaćena rezolucijom koju su podneli radikali, a podržali DSS i Nova Srbija nasuprot koalicionim partnerima u vladi DS-u i G17 plus.
Mirjana Čekerevac
[objavljeno: 23/03/2008.]
