Izvor: Politika, 01.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PROSVETITELJSKA DOKTRINA
Biće da su šest, odnosno četiri, godina suviše kratak period da bi Džordž V. Buš savladao osnovne lekcije istorije. Recimo, poglavlje koje kaže da je onaj ko ne uči na greškama osuđen da ih ponavlja. Američki predsednik, hrišćanski vizionar koga po sopstvenom svedočenju u politici vodi ruka Gospodnja, poslao je 2001. godine Jenkije da bi se definitivno i neopozivo obračunali sa vinovnicima tragedije 9. septembra: Osamom bin Ladenom i avganistanskim talibanima koji su prihvatili da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << budu domaćini Al Kaide.
Dve godine kasnije, pod plaštom ambicije "ratnog predsednika" koji će iščistiti svetsko zlo i čovečanstvu u limenki "koka-kole" podariti demokratiju, Buša je njegov globalni rat protiv terorizma odveo u Irak.
Zašto su pokrenuti i mogu li ti ratovi da budu dobijeni, uz svu pomoć zapadnih saveznika i preko noći instaliranih lokalnih režima?
Obe invazije su, kao i 160 ratova i vojnih operacija u kojima su Amerikanci učestvovali u periodu posle Drugog svetskog rata, bile inspirisane interesima. Želja za političkom i vojnom hegemonijom, opsesivna potreba za bazama svuda po svetu, mešanje u poslove drugih zemalja, nafta.
Kako se preko Irana ne može, a da bi se uspostavila kontrola na tranzitnoj ruti koja od bogatih petrolejskih rezervoara Kaspijskog mora preko Avganistana vodi do Indijskog okeana, rat protiv talibana bio je neophodan. Kao što je Sadamovo oružje za masovno uništavanje bilo izmišljeno da bi se došlo do iračkih polja.
Hoće li Buš pobediti? Iako je Avganistan potisnut u zavetrinu pred fijaskom mnogo većih razmera u Iraku, sve se ubedljivije uveravamo da se takvi ratovi ne dobijaju. Svakako ne na način na koji stanar Bele kuće misli da je to moguće: brutalnim osvajanjem "srca i duša" onih koje okupira.
Imperijalni Britanci su u vremenima "velike igre" u centralnoj Aziji pokušali da ovladaju gudurama podno Hindukuša. Vek kasnije, sovjetskim sledbenicima Brežnjevljeve doktrine trebala je bolna decenija da shvate da se ne zna ko je u Avganistanu negostoljubiviji prema naoružanim gostima – teren ili ljudi.
Buš se ponadao da se istorija neće ponoviti. Kakva greška. Direktne posledice njegovih promašaja u proceni su ulazak terorista u Irak posle obaranja Sadama i uspon avganistanskih talibana posle pada njihovog režima novembra 2001. I u jednom i u drugom slučaju objašnjenje je jednostavno: narodi se pod okupacijom zbijaju uz svakog ko nudi otpor.
Talibani su povratili samopouzdanje, osvežili redove, osvajaju teritoriju i najavljuju napade na Kabul. Njihova kampanja protiv centralnih vlasti i snaga NATO-a koje ih podržavaju sve je uspešnija. Al Kaidini bombaši samoubice stižu iz Iraka. Drum od Džalalabada do Kabula sada je poznat kao "Bagdadski put". Bledi dosadašnja procena da tamo gde drumovi prestaju, talibani počinju – sada ih ima svuda.
Koliko je ovo uspeh "učenika" rigidne interpretacije ortodoksnih škola islama koje zabranjuju školovanje ženske dece, muziku i ples, a koliko neuspeh politike osvajača koji bi da ih Avganistanci po svaku cenu dožive kao oslobodioce?
Ne sumnjam da je kolekcija grešaka počinjenih u Vašingtonu doprinela renesansi talibana. Manje zbog pokušaja nametanja sistema vrednosti stranog jednom duboko tradicionalnom plemenskom svetu, više zbog osione "prosvetiteljske doktrine" da svet treba uskladiti sa američkim sistemom vrednosti, ako je neophodno i silom.
Snage NATO-a i američki vojnici koji ih predvode gube tle pod nogama. Nisu uspostavile centralnu vlast koja ima autoritet i kojoj se veruje. Nisu uklonile lokalne feudalne gospodare rata među manjinskim Tadžicima ili Uzbecima, pa većinski narod Paštuna zaštitu očekuje od svojih – talibana. Preti fragmentacija, što bi, gledajući šta se događa po Iraku, Libanu i među Palestincima, možda i mogao da bude osmišljeni cilj.
Obnova vojske i policije ide presporo. Islamisti svoje mudžahedine mogu da plate više nego vlada u Kabulu jer su svetske birokrate najveći deo novca od donacija i pomoći potrošili na sebe.
Nema prosperiteta obećanog na konferenciji u Bonu 2001, pa se živalj jedne od najsiromašnijih država sveta vratio tradiciji koju su talibani prekinuli: uzgajanju maka. Pod demokratskom paskom 37.000 stranih vojnika, Avganistan proizvodi 90 odsto svetskog heroina.
Sada ono najvažnije. Sa iskustvom misija po Bosni i na Kosovu, NATO je svoje snage prvi put u istoriji poslao van granica Evrope, ali ono što je trebalo da bude mirotvoračka misija pretvorilo se u rat. Nespremni ili nevoljni da ginu u gerilskom konfliktu sa bradatim sledbenicima mule Mohamada Omara, vojnici zapadne vojne alijanse oslanjaju se na taktiku koja im se čini bezbednija: čim dođe i do manjeg direktnog okršaja, u pomoć prizovu avione, helikoptere ili artiljeriju.
Civilne žrtve bespoštednih bombardovanja iz vazduha, granatiranja ciljeva sa velike udaljenosti i prekomerne, panične, upotrebe sile na zemlji, okreću stanovništvo prema talibanima. Najmanje trećina od oko 2.400 stradalih ove godine nisu ratnici. Okupacione snage se izvinjavaju i plaćaju odštete za mrtve, što je slaba uteha narodu tradicionalno poznatom po tvrdoći i ponosu.
I dok Amerikanci pokušavaju da se izvuku tražeći od NATO saveznika popune u ljudstvu, predsednik Karzai je "ljut i zabrinut" jer je shvatio da mu nema spasa ukoliko se ne usprotivi onima koji su ga doveli na vlast. Otvoreno je optužio strane trupe za "ubistvo" više od 50 civila poslednjih nekoliko dana i Zapadu poručio da će od sada morati da postupa onako kako to želi njegova vlada. Parlament zahteva obustavu vojnih ofanziva NATO-a.
Avganistancima je dosta da ih neki stranci ubijaju. Talibani to osećaju i umešno eksploatišu koncept osvete, jedan od središnjih socijalnih kodova avganistanskog života. "Paštun je sto godina čekao na osvetu, i bio je zadovoljan brzo obavljenim poslom", kaže avganistanska izreka.
Sadašnji planeri ratova po Beloj kući i Pentagonu to ne osećaju. A onda se začuđeno pitaju: "Zašto nas mrze?"
[objavljeno: ]
.jpg)
