Izvor: Politika, 04.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PROBLEM SA PEŠMERGAMA
"Strpljenje nam ponestaje", kaže turski predsednik Abdulah Gul opisujući zvanično i nezvanično raspoloženje nacije posle serije terorističkih napada iza kojih stoje kurdski separatisti koji dejstvuju sa severa Iraka.
Nema sumnje da su akcije pripadnika Kurdske radničke partije (PKK), u kojima su poginule ili zarobljene desetine turskih vojnika, jedinstvo nacije podigle na stepen gotovo nepoznat poslednjih godina. Kemalisti i islamisti pozivaju na vojnu akciju protiv PKK, što je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << strategija koju podržavaju liberali, socijalisti i demokrate.
Uprkos klasičnom zbijanju pred zajedničkim neprijateljem, nisam uveren da vlada premijera Redžepa Tajipa Erdogana zaista želi da interveniše na iračkom severu, iako je parlament vojsci izdao jednogodišnju multipl vizu za Irak, i iako bi Turska lako branila akciju pred UN jer se radi o samoodbrani.
Bez obzira na to da li će Turska pokrenuti armiju u prekograničnu operaciju ili ne, jedno je jasno: PKK je sebe definitivno izolovao od svih drugih političkih snaga, uključujući i većinu Kurda koji čine 15-20 odsto od 67 miliona stanovnika. Ostao je bez saveznika jer velika većina Turaka ideologiju PKK – neobičan miks marksizma i separatizma – smatra anahronizmom. Slogani o diktaturi proletarijata, oružanoj borbi i komandnoj ekonomiji deluju opasno.
Ako se druga po veličini armija NATO odluči da dejstvuje, bio bi to potez koji je umnogome iznudio veliki turski saveznik – SAD.
Ankara insistira da Bagdad obuzda kurdske pobunjenike i izruči ih Turskoj. Irak kaže da to nije u stanju da učini. Verujem im iz više razloga. Ne mogu da dopru do gudura severa gde kurdske pešmerge imaju baze. Plaše se da bi to destabilizovalo retku oazu relativnog mira. Prvi put u istoriji za predsednika imaju Kurda.
Jedini koji bi mogli da obave posao i pomognu Turskoj su Amerikanci. Eto prilike da Vašington pokaže da li iz sebičnih interesa destabilizuje čitave regione i regrutuje neprijatelje, ili vodi računa i o interesima svojih partnera.
Administracija Džordža V. Buša poziva Ankaru na uzdržanost! I pri tom ne nudi ubedljive alternative upotrebi sile. Zašto bi, pitaju se Turci, Amerika imala više prava da se brani od terorističkih napada spolja od Turske? Oni koji su mogli da preduprede pešmerge PKK nisu preduzeli ništa. A onda pozivaju Ankaru na "uzdržavanje".
Pošto su američki patroni vlasti u Bagdadu propustili da reaguju na stvaranje baza PKK na iračkom severu, Turska je primorana da sledi primere prošlosti. Pre jedne decenije, Turska je godinama tolerisala prisustvo PKK u Siriji nadajući se da će diplomatski i politički pritisci nagnati Damask da odustane od zaštite kurdskih pobunjenika. Kada je postalo jasno da od toga neće biti ništa, turske snage nagomilale su se na granici. Sirija je reterirala. Ankara je od oktobra 1991. nekoliko puta slala vojsku u dubinu iračke teritorije, kao što je to od 2004. činio i Iran napadajući baze svojih kurdskih neprijatelja.
Ali, tu je sada Buš koji je vojnike poslao za Irak da bi svet oslobodio globalnih nuklearnih i terorističkih pretnji Sadama Huseina, da bi Bliskom istoku podario demokratiju a Iračanima pride i slobodu u jedinstvenoj zemlji. Laži su brzo izašle na svetlo dana, pa je i proces cepkanja Iraka na šiitske, sunitske i kurdske teritorije doveden gotovo do kraja.
Najzadovoljniji su Kurdi, koji su u novom Iraku stekli de fakto nezavisnost, upravo ono o čemu njihovi sunarodnici sanjaju u Turskoj, Iranu ili Siriji. Pošto je to tako, a jeste, jedino Buš može da pritisne iračke vlasti da pritisnu iračke Kurde kako bi ovi pritisli kurdske gerilce iz PKK. To očekuje Turska.
Umesto toga, Vašington nečinjenjem podstiče iračke Kurde da se jednog dana odvoje. Na sve načine pomaže iranskim Kurdima u suprotstavljanju centralnoj vlasti u Teheranu. Slučajno? Ne bih rekao. Kurdsko pitanje je decenijama jedno od najzapaljivijih u regionu, i lako su predvidljive katastrofalne posledice domino efekta koji bi nasilje seljakao od zemlje do zemlje.
Sve to u Vašingtonu znaju, ali Buš bi – poput kolonijalnih uzora minulog doba – da iza sebe ostavi neku sasvim novu mapu Bliskog istoka. Politički, u smislu promena režima u Iranu i Siriji, još potpunije kontrole nad Zalivom, podeljenih Palestinaca, desetkovanih Libanaca. Kartografski, tri Iraka umesto jednog i, što da ne, kurdskih surogat državica.
Bušova administracija svesno destabilizuje čitave regione, čak i po cenu koju treba da plate njeni NATO saveznici. Američko čuđenje što Turska preuzima stvari u svoje ruke je ista ona vrsta cinizma koja je ohrabrivala kosovske separatiste da krenu u boj za nezavisnost, mantra o prijateljstvu dok vam oduzimaju deo teritorije. Neko vas stalno drži na kratkom štapu. Svojim postupcima gura u nacionalizam.
Turska kurdske pobunjenike smatra teroristima. Kao što je Srbija klasifikovala UČK. Ali, globalni rat protiv terorizma je privatna stvar jednog čoveka. On i dalje određuje ko su teroristi.
Turska je, kao i Srbija, u poziciji da nema mnogo izbora. I svaki je loš. Zaoštravanje zarad odbrane od secesionističkih terorista, odnosno gubitka dela teritorije, vodi u izolaciju. Stavlja na tapet EU oko prava manjina. Popuštanje i mirenje sa sudbinom je neprihvatljivo sa unutrašnjeg stanovišta obe zemlje. Rezultat? Slabija Turska, slabija Srbija.
Pošto je prvi put javno obznanila da je realna mogućnost jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosmeta, koje bi bilo propraćeno priznavanjem jednog broja država, Srbija je počela da razmišlja o odgovorima. U Turskoj se posle odluke parlamenta da dozvoli prekogranične vojne operacije istražuju sve mogućnosti i scenariji.
Ključno pitanje ostaje bez odgovora: da li će vlade Srbije, odnosno Turske, moći da kontrolišu događaje. Ili će događaji kontrolisati njih?
Da su htele, SAD bi obuzdale kosovski separatizam. Da hoće, primirile bi kurdske pobunjenike. Vašington to neće. Što ne treba potcenjivati jer se ne radi o samo o ambicioznom Cezaru u Beloj kući, već o strateškim opredeljenjima Amerike.
Zašto se cepanjem Srbije ne bi pridobio sasvim redak saveznik iz islamskog sveta a istovremeno, na evropskom tlu, pozicioniralo jedno potencijalno žarište sukoba "dve civilizacije"? Zašto Tursku ne dovesti u situaciju da Kurdima preti silom i time je udaljiti od Evropske unije? Zašto dopustiti da EU sa Turskom kao članicom izađe na granice Bliskog istoka i Kavkaza, regione od primarnog američkog strateškog interesa?
[objavljeno: ]
