Izvor: Politika, 27.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PREGOVORI ILI ODBROJAVANJE
Nuklearni Iran Hoće li SAD pregovarati, ili napasti Iran? Direktno, ili, možda, podržavši u tome Izrael? Očekivalo se da će opredeljenje Vašingtona za jednu od dve mogućnosti postati jasno već posle 31. avgusta, kad je istekao letošnji rok u kojem je Iran trebalo da odloži u stranu svoj program samostalnog obogaćivanja uranijuma i obavesti o tome OUN. Međutim, to se nije dogodilo. Uz oslonac na protivljenje Rusije, Kine, Nemačke i Francuske izricanju sankcija Saveta bezbednosti, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Teheran se vratio za sto sa idejom da se pregovori produže. Ali i SAD su, uprkos upozorenjima Vašingtona Iranu, još uvek bez konačnog izbora. Skoro da oklevaju da se late čak i javno obećane odmazde intenzivnijim međunarodnim pritiskom. I to izaziva određenu nedoumicu.
Bojkotovan od Amerike, Iran je u međuvremenu produžio kontakt sa Evropljanima, Moskvom i Pekingom.
Očigledno je da Teheran izvlači političke koristi iz nejedinstva u frontu šaroliko opredeljenih oponenata. Eksploatiše njihove zasebne interese – nezainteresovanost Evropljana da budu poslušni Bušovoj "fatvi" Ahmadinežada, i zainteresovanost Rusije i Kine da ih Iran doživi kao velike prijatelje.
U budućnosti, rusko-kinesko-iransko prijateljstvo moglo bi postati podloga izgradnji jednog uticajnog trougla sila protiv dominacije Amerikanaca u centralnoj Aziji.
Ipak, i uz svoju potpunu svest o ovakvoj lukavosti Persijanaca, sam taj "savez voljnih" za razgovor sa Iranom ne bi mogao prevideti i osporiti logičku zasnovanost primedbi Teherana da "ekonomski podsticaji" koji mu se nude ne uklanjaju razloge za njegovu zabrinutost. Na primer – zbog toga što u paketu glasno reklamiranih "podsticaja" uočljivo nedostaje garancija bezbednosti. Recimo, neka izričita izjava SAD da Amerika, posle svega, neće "preventivno" napasti Iran.
Možda uz objašnjenje da, kao u Iraku, treba ukloniti njegov "nedemokratski režim"!
Ako je centralno pitanje – kako ukloniti hipotetičnu opasnost nekog iranskog napada na SAD u budućnosti, pitanje mora biti i kako sprečiti opasnost stvarnog napada SAD na Iran, pre neke takve sada samo zamišljene mogućnosti. U protivnom, tobožnji pregovori nisu pregovori, i od koristi su podršci Iranaca nepopustljivosti vlade u Teheranu.
U osećanjima Iranaca, pravo Teherana na samostalni razvoj mirnodopske nuklearne tehnologije ubrzano postaje stvar nacionalnog ponosa.
Koliko god bilo mesta pitanjima i sugestijama, u centru preko okeana nema volje da se ikakva dalja pitanja u vezi s Iranom čak i saslušaju. Diplomatija predsednika Buša ima stav da obnova odnosa i bezbednosne garantije toj zemlji "nisu na stolu". Posle ponude "podsticaja" Iranu, SAD insistiraju na utisku da je izbor između rata ili mira sada u rukama Teherana.
Postoji utisak da u pristanku Vašingtona na diplomatski pokušaj nije ni bilo iskrene volje da se dođe i do sporazuma. "Diplomatski pokušaj" bez krajnjeg sporazuma jeste najlakši izgovor za eventualno priklanjanje ratnim sredstvima, možda kao u Iraku – gde je angloamerička agresija počela slično, uz lažnu optužbu da Sadam Husein poseduje "oružje za masovno uništavanje". Kada, kasnije, takvo oružje nije pronađeno, predsednik Buš je svoj rat pravdao potrebom da se Iračani zaštite od genocidnog diktatora!
Iransko "nuklearno oružje" jeste politička fikcija, ali u žargonu Vašingtona ono je već "činjenica". "Jedan Iran u posedu nuklearnog oružja nezamisliv je za sve koji vrednuju bezbednost i mir", citiran je, na primer, visoko kotirani izvor američkog Stejt departmenta. "Iran, u posedu nuklearnog oružja...", to je jedino što odjekuje.
"Žamor" o navodnoj iransko-iračkoj paraleli u strategiji Vašingtona intenziviran je od pre nekoliko meseci, objavljivanjem u "Njujorkeru" tvrdnje američkog novinara Sejmora Erša da predsednik Buš – ne samo da je već pripremio napad na Iran, već se zabavlja i idejom o prvoj posleratnoj upotrebi nuklearnog oružja. Zaključci te tvrdnje su negirani, ali Eršovi činjenični navodi nisu opovrgnuti.
I to i jeste ono što oduzima uverljivost zatišju posle 31. avgusta, kada se čini da je Iran već izdejstvovao nekakvo makar prećutno razumevanje za svoje dalje pregovore. Nema znakova da se SAD spremaju za pregovore. "Čuje se" samo "odjek" tišine napetog iščekivanja.
Petar Popović
[objavljeno: ]
