Izvor: B92, 01.Jul.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PREGLED STAMPE
NIN, 29. Jun 2000.
Srpska nadanja
Poznati Beogradjani pokusali su da objasne zbog cega su ostali u Srbiji i cemu se nadaju
Inat
Bojana Lekic, novinar, glavni urednik TV produkcije B292/ANEM, rodjena 1966. u Beogradu
"Da budem krajnje iskrena, moja prva reakcija na zahtev da na slajfni teksta odgovorim na pitanje ZASTO OSTAJEM U SRBIJI bila je - ne slazem se sa pitanjem. Ono sugerise da ostajanje u Srbiji nije bas normalna ili makar uobicajena >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << odluka, da sve ukazuje da iz Srbije treba otici i da po svemu sudeci spadam u specificnu, retku, pa samim tim i neobicnu vrstu ljudi koja, suprotno svim zakonima logike, u Srbiji i dalje zivi. Mozda je to i tako, ali prosto ne volim sugestivna pitanja. Ne volim ni patetiku, a ovakve teme je namecu. Onda u skladu sa jednom od meni najdrazih osobina ovog naroda - samoironijom, umesto price o 'mojoj domovini', o pesmama tipa "Ostajte ovde", o Nemanjicima i Obilicima, zlatnim kasikama iz 13. veka, o srpskim manastirima, kulturi i istoriji, o tome da se ovde radjaju Njegosi, Tesle, Milenkovici, Divci, da se proizvode cetiri filma godisnje od cega tri osvajaju svetske nagrade, da se jede najbolja klopa u kafanama koje imaju dusu, da ne znam gde bi se to bombe i F117 docekivali sa: 'Izvinite, nismo znali da je nevidljiv', a diktatoru porucivalo 'Jebes li ti sta osim nas', dakle, umesto toga, pozelim da kazem: ostajem ovde jer nemam para za benzin, jer mi se gadi da iz Budimpeste putujem u svet, jer mi ne daju vizu, jer ne volim da perem ni svoje a kamoli tudje sudove...
To se valjda zove srpski inat.
Uz to, potpuno sam saglasna sa svim i domacim i svetskim politicarima, istoricarima, psiholozima, sociolozima, rediteljima, knjizevnicima i novinarima koji tvrde da je Srbija jedno od najinteresantnijih mesta na Zemljinoj kugli. Doduse, vise za proucavanje, nego za zivljenje... Ali prava istina je da zapravo ne podnosim nepravdu i da mislim da ova zemlja zasluzuje bolje od onog sto ju je snaslo; da razumem one koji su iz nje otisli, ali da ne znam kako stvar mozemo popraviti ako iz nje odemo svi; da ne volim da me proglasavaju najboljim delom populacije tek ako vise nisam ovde (cuvena recenica 'Najbolji su otisli'), ali, vise i od svega toga - da ne mogu podneti da me u utakmici zivota pobede paceri koji trenutno vode ovu zemlju."
Otpor
Srdjan Saper, direktor marketinske agencije I&F McSann-Erickoson group, rodjen 1958. u Beogradu
"Razlozi zbog kojih sam u Srbiji sve su nejasniji a, sa druge strane, razlozi da iz nje odem sve su mi manje vazni (ako su ikada to i bili). Ono cemu se nadam sve je neizvesnije a, opet, realno govoreci, sve je manje toga cemu se nadam, tako da mi je prilicno tesko da dam odgovor koji bi zadovoljio rodoljubivu ili makar humanu notu iz vaseg pitanja. Cini mi se da sam ovde najvise zbog onoga sto se obicno naziva linijom manjeg otpora. Sto znaci - nemam kuda. To, naravno, nije tako zaista, ali je tako u Mojoj Glavi. Kada bih hteo mogao bih ovo da proglasim Podvigom ili Nastojanjem neke vrste, ali, nazalost, cini mi se da je to vise pitanje karaktera.
Ali da ovaj tekst ne bi bio sasvim dzangrizav, jer mi karakter takodje ne nalaze da vas sasvim izneverim u vasoj borbi protiv malodusnosti i cinizma, dozvolite mi da nabrojim nekoliko racionalnih momentica koje mi se danas, u januaru dvehiljadite godine, cine kao nekakvo obecanje da ce stvari mozda sutra biti i bolje:
1. geografski polozaj nase zemlje Srbije ostace izvanredan;
2. boravak ovde imace prednost za one koji vole da komuniciraju na svom jeziku i da znaju nijanse onoga sto govore;
3. dan posle odlaska Ovog Rezima, kolicina oslobodjene energije bice vredna kasnijih uspomena;
4. ljudi (sa kojima se citaoci ovog teksta budu druzili) bice i dalje sarmantniji i prijatniji nego bilo gde u okolini, narocito kad budu i malo srecniji;
5. priroda ce biti, i dalje, lepa i proleca ce dolaziti;
6. privatna inicijativa bice kipuca i beskrupulozna, ali u saglasju sa svetom;
7. bicemo, valjda, i dalje ponosni na nesto;
8. bicemo, sigurno, i dalje strasni i mnogo ce da se peva;
9. snimacemo dobre filmove, pisati knjige i praviti muziku;
10. u nasem regionu uskoro cemo biti vazna zemlja, jer ne mozemo drugacije;
11. (ociju tvojih da nema, ne bih se secao vise kakve lepote sve krije nebo Srbije...- (Milan Dedinac, Sleski suzanj).
Zene ce i dalje, i za mene i za sve druge ovdasnje muskarce, biti nezasluzeno lepe, vodice i dalje ljubav na srpskom, i moci cemo zajedno, na srpskom, da psujemo i Slobu, i Ameriku, i Srbiju."
Ispracaji
Dragoljub Djuricic, muzicar, rodjen 1954. na Cetinju
"U poslednjih deset godina skoro svako vece neko me pozove na zurku. Prosto da pomislis: lijepog li zivota ovdje! Nazalost, nisu to obicne, normalne zabave. To su ispracaji ljudi koji odlaze u svijet glavom bez obzira, kao da bjeze pred nekom prirodnom nepogodom: sto prije, sto dalje i bez povratka. Svaki put kad to vidim pomislim: uradi nesto da ne bi morao ispracati svoje dijete glavom bez obzira, i bez povratka. (...) Ostao sam ovdje sa vjerom da cu svom djetetu stvoriti nadu da ce uskoro moci da zivi kao vecina ljudi na planeti, da ce se politikom baviti jedne subote na nedjelju u cetiri godine i, sto je najvaznije, da ce negdje pripadati. Jer, pripadanje je ono sto me je sprjecavalo da odem."
Carolija
Isidora Zebeljan, kompozitor, rodjena 1967. u Beogradu
"Krajem 19. veka u carskoj Rusiji rodjena su dva genija - kompozitori Sergej Prokofjev i Igor Stravinski. Muziku su poceli da pisu u Rusiji, a nastavili da komponuju u emigraciji - Stravinski je otisao pre Oktobarske revolucije, a Prokofjev posle. Buduci da su bili veoma uspesni kao umetnici, dosta su putovali i cesto menjali mesto boravka: Stravinski - Svajcarska, Francuska, Amerika, a Prokofjev - London, Pariz, Njujork. Stravinski se na kraju, kao i svaki pravi dendi, smestio na Beverli Hilsu. Iako je njegova genijalna muzicka invencija stvorila Petrusku i Posvecenje proleca, i jos muzike za vecnost, bilo je neminovno da se posle godina i godina postepenog udaljavanja od ruskog izvorista ona skoro sasvim izgubi i da tokom dugog perioda njegovog zivota 'carolija' sasvim iscezne. Bio je to danak placen zivotu u emigraciji.
Nasuprot njemu, Prokofjev se posle mnogih godina lutanja, 1932. vratio u Staljinov Sovjetski Savez. Svi, njegova prva zena (sa kojom se zbog toga i razisao), prijatelji, cak i sam Stravinski, smatrali su ovakav potez nerazumnim, cak glupim. A Prokofjev je po povratku kuci napisao neka od najvecih muzickih dela u istoriji civilizacije - Romea i Juliju, Aleksandra Nevskog, Zolusku. Iako povremeno propitivan i maltretiran od strane Politbiroa, ostao je pravi 'romanticni' kompozitor koji je, za muziku i radi muzike, do kraja zivota ziveo u Rusiji. Posto su u mom muzickom odrastanju ova dva kompozitora znacila mnogo, u stvari najvise, njihova zivotna prica pomogla mi je da shvatim gde treba da budem. Da li ce do kraja tako i biti, ostaje da se vidi. Moje nadanje je u tome da cu izdrzati i doziveti opsti preobrazaj, jer je Srbija jedino mesto na svetu gde mogu mirno da pisem muziku."
Energija
Mileta Prodanovic, pisac, slikar, rodjen 1959. u Beogradu
"(...) Bio sam u Spaniji godinu dana posle Franka; u Pragu godinu dana posle sloma komunizma. Katarza, budjenje potisnutog, eksplozija pozitivnih energija jeste verovatno najpodsticajniji ambijent u kojem se drustveno bice, tj. covek, moze naci. Naznake toga osetili smo u Beogradu osamdesetih. Izbegavam da budem neproduktivno nostalgican, ali, prosto, voleo bih da na ulicama mog rodnog grada ponovo vidim nesto od te energije. Naravno, sa drugim, mladjim protagonistima. Mislim da bi u tim okolnostima moje (i niposto samo moje) prisustvo moglo biti korisno. Kada si vec u bioskopu - odgledaj film do kraja."
Nada
Milos Radovic, reditelj, rodjen 1955. u Beogradu
"U Srbiji sam zato sto su jos uvek tu: Aleksandra Jovicevic, Aleksandar Gavrilovic, Aleksandra Ilic, Alek Budimlic, Biljana Srbljanovic, Boris Miljkovic, Bane Pavlovic, Branimir Dimitrijevic, Vesna Trivalic, Vlasta Trajkovic, Vera Miljkovic...
A nadam se da ce jednom doci:
Aleksandar Jovanovic, Aleksandra Vlaisavljevic, Andjela Janicijevic, Aleksandar Denic, Andjelka Vlaisavljevic, Ana Curkovic, Ana Gak, Anica Dobra, Branislav Vojnovic, Branka Katic, Bojana Djeknic, Vlada Divljan, Goran Dimic..."
Katarza
Rambo Amadeus, muzicar, rodjen 1963. u Kotoru
"Beograd je jedini grad na Balkanu koji ima preko dva miliona stanovnika. Urbano jezgro cini prilicno veliki procenat tog stanovnistva koje se po svojoj obrazovanosti i upucenosti u umetnost mirne duse moze takmiciti sa sebi slicnima u ostalim evropskim gradovima. Ja ovde imam svoju publiku. Leto provodim u Herceg-Novom, ali se sa prvim kisama uzelim gradske gungule. Osim toga, vec deset godina zivimo pod diktaturom i ne bih hteo da propustim katarzu koju ce doneti slom te diktature. Ono sto me narocito raduje jeste cinjenica da ce se ona urusiti sama, zbog sopstvene nesposobnosti. Kao pecurke posle kise ovde ce niknuti novi optimizam sa ogromnim intelektualnim zamajcem koji Srbiju moze uciniti jednim od najzanimljivijih naucnih i kulturnih centara u Evropi. Verujem u to i zbog toga sam ovde."
Izvor
Radisa i Ratko Teofilovic, vokalni izvodjaci tradicionalne muzike, rodjeni 1966. u Cacku
"(...) Zasto Teofilovici zive i ostaju u matici? Ispricacemo pricu o velikoj ruskoj pesnikinji Marini Cvetajevoj. Pisuci svoju poeziju u Nemackoj, shvatila je da, ma koliko ona bila velika i posebna, najbliza je bila svom ruskom narodu. Cekajuci ruske brodove na dokovima nemackih luka, citala je svoju poeziju ruskim mornarima. U prepisci sa njom i Pasternak ju je preklinjao da se ne vraca u Rusiju. Nije ga poslusala. Sve sto se kasnije sa njom i njenom porodicom desavalo bilo je tragicno, kao i njena smrt! Koja je to zelja, volja, snaga, ljubav zbog koje se vratila u Rusiju? To je pitanje koje uvek daje isti odgovor. Mislimo da i Teofilovici imaju iste razloge ostanka. Muzika koju negujemo je deo svih nas, a nasa duznost (uslovno receno) jeste da budemo posrednici izmedju proslog i sadasnjeg vremena, kroz prazvuk koji svi nosimo negde duboko u sebi. Kroz svoje nastupe mnogo puta smo se uverili u to. Srbija je nas izvor i izbor. Najvaznije je povratiti veru, a sa njom je sve lakse i bolje. Mozda smo mi i usamljeni srecnici u moru nezadovoljnih ali verujemo da nikad i nikome nije bilo lako ma gde ziveo i postojao."
U prostorijama Internet kafea u Domu omladine, odakle mnogi preko kompjutera odrzavaju veze sa svojima u "belom svetu", nedavno je predstavljen zbornik radova a tema je "Zbog cega sam u Srbiji i cemu se nadam?". Odgovor na pitanje dalo je trideset i osam Beogradjana, mladih po godinama ili po duhu, pisaca, muzicara, novinara... Predstavljanje zbornika zapocelo je pesmom blizanaca Teofilovic, Radise i Ratka, ciji su stihovi" ... Ne mogu, care ne mogu/ teska je", tuga na mene..." odslikali ton zbirke tekstova u cijem su stvaranju i sami ucestvovali. Osim na hartiji, po ceni od sto dinara, svedocanstva Radise, Ratka i ostalih uskoro ce moci da se procitaju i na Internetu, gde ce zbornik "Zasto sam u Srbiji i cemu se nadam?" biti postavljen kao "otvoren dokument" koji ce moci da dopisu i svi ostali korisnici Mreze, sto ce NIN pratiti i ubuduce. Za citaoce naseg lista zasad izdvajamo nekoliko razloga zbog kojih su ovi ljudi odlucili da ostanu u Srbiji, za razliku od mnogih svojih prijatelja i kolega.
'Danas' VIKEND, subota-nedelja, 1-2. jul 2000.
INTERVJU
Pise: Ozren Radulovic.
Sarajevski pesnik Izet Sarajlic, govori za "Danas"
Nisam spreman za Beograd
Deset-petnaest prekrasnih ljudi, za koje ne znam da li ih je uputno u Beogradu i pominjati jer vi ste definitivno postali jedna varos u kojoj se ne zna ko ce prenociti, spasili su, barem sto se mene tice cast Beogada.
Izet Sarajlic: Ne zavidim na slavi raznim knjizevnim Arkanima
Pesnik Izet Sarajlic, nedavno je napunio sedamdeset godina. Opisivan je kao "lutalica izmedju nade i beznadja, lautar jednog moguceg, snevajuceg sveta". Za list Danas govori o onome sto je bilo juce i onome sto je danas. Ono sto ce biti sutra, kako sam kaze, gotovo da ga vise i ne zanima.
Gospodine Sarajlicu, pre petnaest godina napisali ste "Porazavajuce zavrsavamo vijek..."
- Da, uzasno porazno. Meni je to jasno od ranije i zato su ljudi vjerovatno i zazirali od moje poezije, iako je ona bila kucna. Ja nikada nisam imao ambicija da budem patriotski pjesnik, pjesnik univerzuma. Moj je bio taj kucni prag, jer sam jako drzao do porodice, imao sam bozanstvenu porodicu koja je u ovom ratu svedena na mene, kcerku, unuka i zeta.
U tim pjesmama, izrazito licnim, provejavalo je vrlo cesto osjecanje da je civilizacija krenula u jednom totalno pogresnom pravcu i da u vasioni nema skretnicara koji bi skretnicu okrenuo na neki drugi kolosijek pa da se ponovo izvadimo iz stravicne moralne krize koja vec od sedamdesetih godina zapljuskuje obale svih mogucih mora.
Mislim, da je za to dobrim dijelom kriva i umjetnost. Umjetnost muzike iz koje je nestala melodija, kako bi rekao Jevtusenko, umjetnost filma, umjetnost pozorista u kojem vise nije vazna rijec, vec je vazno nesto sasvim drugo, a, bogami, tamo negdje otkako su umrli Sartri, Nerude, Erenburzi, ti veliki pisci, otkako je Bukovski postao neka orjentirna znacka za omladinu, mislim da je i literatura krenula stranputicom. Izabrao je svijet neki pogresan kurs, a ne vidim na horizontu covjeka, mislim iz svjetske zajednice, koji bi mogao da preuzme neku orjentirnu ulogu.
Kako je bilo biti pesnik u Sarajevu 1992. godine...
- Ja sam ipak, kada sve saberem, bio najsretniji devedeset druge i trece godine. Imao sam kompletnu porodicu a imao sam veliku nesrecu. Cinilo mi se ponekad: pa, budalo, to ti istorija daje mikrofon, to ti istorija daje slagfort, iskoristi to! Obnovi u sebi pjesnika, to je tvoja prica, strada tvoje covjecanstvo, pati tvoj grad! I nije bilo toga sto nisam mogao da uradim.
Cetrdeset litara vode nosio sam iz dana u dan. Nije me cak bilo stid da ispruzim ruku i da prosim cigaretu. Cinilo mi se da sam tu gdje je istorija i na pravom mjestu. Uz to, zivjeli su i svi moji. Ta radost kada se vratis iz nemogucih situacija, gdje je smrt u svakom trenutku moguca, taj docek na vratima: "Vratio se tata, dos'o deda!", to je nesto sto danas pamtim kao najsretnije trenutke svog zivota. Znate, u ratu odjednom shvatite - nema vise punog frizidera, nema penjoara, nema jutarnje kafe, pitanje je da li ce biti i vecernje, nema spavanja, nema citanja uz stolnu lampu jer nema stolne lampe. Tada se odjednom pojavi i taj goli zivot. Nema vise, sto bi rekao Krleza, te carobne drazi estetizijanstva. Sad je tu: zdravo, dobro jutro, boli li te nesto sta cemo rucati, ima li vode, opet pucaju, hocemo li u podrum... imas samo neki svoj mali svjet koji moras sacuvati. Mozda to i jeste funkcija umjetnosti.
Pisali ste o Drugom svetskom ratu sa zeljom da zauvek ostane mir a docekali ste nove sukobe.
- Neki ovo sto se desava od devedesete i ne smatraju ratom iako je po zestini zlocina prevazisao i Drugi svjetski rat. Ja sam dijete onog rata, meni su Italijani strijeljali brata, sestre su mi, cim su napunile osamnaest godina, otisle u zatvor. Ali, tu je bilo neke logike. Oni su se borili protiv fasizma i fasisti su ih kaznjavali. Ovo sto se desilo mom gradu bila je kazna za sve ljude - za dijete od pet mjeseci i za starca od osamdeset godina, za muslimana, pravoslavca i katolika. Ovo je kazna za sve nas. Unistiti, ubiti ono sto nije moje! Samo je moje nesto vazno i dobro! Dakle, jedan totalni haos. U tom haosu evoluirao sam od predsjednika kucnog savjeta do grobara. Jednostavno, moja funkcija je u jednom trenutku bila da posjecujem grobove, da odnosim cvijece, uklanjam travu i u mislima razgovaram sa onima kod kojih sam dosao.
Bila je, zaista je bila nemilosrdna paljba po ovom gradu. Mogu Cosic i Palavestra, moj nekadasnji prijatelj kome ne zelim nikakvo zlo, da govore sta hoce. Jedan Rade Konstantinovic, to sveto ime Beograda, i ljudi slicni njemu znaju da je to tako.
Sta zamerate nekadasnjim prijateljima...
- Da je neko moj, iz notesa, bio u nekoj vrsti Ausvica u kom smo mi bili, ja bih mu se javio. Ne znam preko koga, preko neke nebeske filijale PTT-a, ali javio bih mu se. Mi smo dozivjeli to da su nam sanducici, barem povremeno, bili prepuni svajcarskih i slovenackih pisama, a da je onaj emocionalni dio svijeta, za koji smo mislili da je jedini nas svijet - cutao.
Deset-petnaest prekrasnih ljudi, za koje ne znam da li ih je uputno u Beogradu i pominjati jer vi ste definitivno postali jedna varos u kojoj se ne zna ko ce prenociti, spasili su, barem sto se mene tice cast Beogada. Naravno, to nisu ni Draskovici, ni Djindjici, ni sta ja znam jer svi oni vrte jednu te istu plocu. To su sasvim drugi ljudi, odnosno, to i jesu pravi Beogradjani. I zahvaljujuci njima covjek je imao osjecanje da bas i nije totalno zaboravljen ni od te strane koja je i nama i vama donijela toliko nevolja, toliko zla.
Ja dozvoljavam sve i nikoga ne blatim zato sto je izabrao ovu ili onu stranu, ali mislim da bi covjek koji boravi u javnom zivotu odredjeno vrijeme morao znati neke stvari. Ne mozes se praviti da ne znas da je Izetu Sarajlicu 1992. godine bilo strasno tesko a da si ti uzivao. Ne mozes meni podmetnuti da sam ja nekog pravoslavca klao jer ja u kuci imam zeta pravoslavca. Ne mozes mi podvaliti ni da sam protiv katolika, jer ja sam u svojoj zeni katolkinji imao najboljeg covjeka svog zivota. Ja zaista sanjam da moj unuk Vladimir jednoga dana spusti ruku na jevrejsko rame, tako da budemo kompletni. To je moj ideal. Sve je to krenulo od onog metka koji je prosao kroz srce mog brata, jer sam vaspitan na osjecanju internacionalnog bratstva.
Do nas u Beogradu stizale su svakakve price iz ratnog Sarajeva, neke od njih usle su i u literaturu. Recimo, Momo Kapor...
- Nemojte mi, molim vas, spominjati tog covjeka. Momo Kapor je jedan od najodvratnijih pisaca i nikada nisam ni pomislio da zavidim njegovom silnom uspjehu sa kojekakvim budalastinama na kojima je zaradio slavu a posle izigravao nekog velikog knjizevnog Arkana. Taj covjek moze sada da pise sta hoce. Mene Mome Kapori pa i "jaci" od njega ne interesuju. To su tako minorni ljudi da na njih ne vrijedi trositi rijeci.
Danas se o nekim proslim vremenima govori jako lose. Kako to objasnjavate?
- Da, danas je jako moderno pljuvati po onome sta je bilo. Ja sam jedan od rijetkih iz ove bivse Jugoslavije koji tu epohu i dalje opisuje mastilom a ne pljuvackom. Zasto je pljuvati? Ona je bila takva kakva je bila, ali laze svako ko kaze da se u njoj nije mogao ostvariti. Recimo, paradoksalno je zvucalo kada bih cuo da se ovaj ili onaj srpski pisac u komunizmu nije mogao ostvariti. Pa, on je putovao na "Galebu", nisam ja. Ta nepodnosljiva lakoca promijene dresa je nesto sto se mora detaljno obraditi sa socioloskog stanovista. Danas si clan Centralnog komiteta, sutra si clan komisije za rehabilitaciju Karadjordjevica. Danas si sekretar predsednika socijalisticke republike, a sutra si vodja pokreta koji dize spomenik Drazi Mihajlovicu. Takvih primjera ima na sivim stranama i to su te stvari koje su nas i kostale ovolikih nevolja. Svajcarci, pretpostavljam, kako zapocnu svoj svjesni zivot tako ga i zavrse. Mislim da to rade i opameceni Njemci. To jedino ne rade ovi ljudi ovdje. Ti mijenjaci dzempera i dresova su cak opovrgli ono dobro i znacajno sto su prethodno stvorili. Pljunuli su i na to! Nije najbolji Matija Beckovic onaj koji je napisao "Ceracemo se...", najbolji Beckovic je odavno napisan i to u onom svijetu.
Hoce li Vas uskoro voziti beogradski taksisti?
- Nisam spreman za Beograd. Zapravo, nisam vise uopste spreman za tu vrstu turizma, za setnje, knjizevne veceri i ponekad mi se cini da je to bilo moguce samo u nekom proslom zivotu. Pisem ja i sada, cak i objavljujem, puno se i prevodi, ali meni se cini da sam definitivno covjek dvadesetog vijeka. Cak sam se dosjetio da vise na pismima koja pisem i ne stavljam ovaj milenij, vec stavim 1999. plus jedan, dogodine plus dva. Nedavno sam bio pozvan u Ljubljanu da mi Slovenci proslave sedamdeseti rodjendan. Nema Slovenca koji pise, a da nije bio na te dvije-tri veceri priredjene u moju cast. I svi smo se osjecali kao da i nije bilo tih deset nemogucih godina koje su proizvele toliko mrznje medju nama, ali izgleda da mi i Slovenci imamo srecu da se nismo granicili pa automatski mrznja nije bila u prvom planu. Eto, nisam spreman za Beograd i s obzirom na godine vjerovatno ga vise necu ni posjetiti. Ali, dobro bi bilo da se nesto pametno dogodi, jer ovo je i za vas jedna nemoguca, apsurdna, blago je reci kafkijanska situacija. Nema tu sta da trazi literatura, toga u literaturi nema, to sto nam se dogodilo i sto se kod vas a jednim dijelom i kod svih nas jos uvijek dogadja. Neko totalno urusavanje morala, etike, ljubavi, odnosa covjeka prema covjeku, neka nemoguca situacija za koju ne vidim da bi morala biti nasa balkanska stvar. Mada su nas ovi stranci ubijedili da je to iskljucivo kod nas to nije samo nasa prica, ali mi smo od nje, sa mrznjom u prvom planu, napravili nesto sto ne vjerujem da je neko drugi cak bio u stanju i da pomisli. Mene Beogradjani moraju shvatiti. Ja sada malo sta imam, osim ovog sto imam u Sarajevu.
