Izvor: B92, 29.Jun.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PREGLED STAMPE
'DANAS', 29. Jun 2000.
Pise Ivan Torov
Raspece za nezavisne
Nezavisni ili - ako hocete - mediji van rezimske i opozicione kontrole ovih dana ponovo se suocavaju sa delikatnim iskusenjima. Ispada da sto ih je manje, sto su na zescem udaru s leva i desna, u skoro bezizlaznoj situaciji, postaju sve privlacnije za razne verbalne, propagandne i neke manje naivne i bezazlene egzibicije. To sto je ova vlast vec poodavno, jos iz vremena postosmaskog preuredjivanja >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Srbije, bivse jugoslovenske drzave i nasih zivota, novinare van svog domasaja smatrala "stranim placenicima i agenturama CIA i Vatikana", bilo je tada "originalno otkrice" koje se shvatalo sastavnim delom srbijanskog politickog folklora. Imalo je to, naravno, svoje posledice. I tada su nepocudni novinari bili smenjivani, gubili posao, propagandno anatemisani, ali se sve ipak uglavnom na tome zavrsavalo. Danas, kada nam ponovo svakodnevno razni Matici, Markovici, Vucici pune usi istovetnim etiketama, stvar je nesto drugacija. Rekao bih, opasnija. Jer, kad vas neko s pozicije nekontrolisane vlasti optuzi da pisete po dnevnim instrukcijama najvece svetske obavestajne agencije, a uporedo s tim se najavljuje i usvaja antiteroristicki zakon, koji bi tu podrivacku delatnost trebalo da suzbije, onda strepnja da bi se tako nesto moglo pravno sankcionisati (i eliminisati) postaje vise nego realna. Ukratko, djavo je odneo salu.
No, to je ceh koji "nezavisni" (priznajem da taj izraz nije bas najbolji, svakako anahroniji od, recimo, "profesionalnih" ili "nepristrasnih") vec dugo placaju. Navikli su na svakodnevno rvanje sa rezimom, pomalo oguglali na sve nemoguce pretnje i hajke. Nastoje da prezive cak i u najgorim mogucim okolnostima kakve su, recimo, danas, cak kad im podrsku i pomoc uskrate i one politicke snage koje su, kako rece profesor Miroljub Radojkovic, prethodno razmazili.
Ovih dana se i preko stranica ovog lista vodi intenzivna polemika oko uloge nezavisnih medija. Cinjenica da se obecano udruzivanje opozicije zavrsilo sejanjem jos jedne iluzije, uticala je da se rasplamsa debata u kojoj su neki autori, po svemu sudeci, opet pobrkali loncice. Lansira se ponovo stara "dilema" - mogu li novinari biti "nezavisni", odnosno da ne pripadaju nijednom od dva postojeca politicka bloka. Ako se, recimo, bitka za Srbiju vodi izmedju dva sukobljena koncepta, otkud pravo takvim medijima da drze distancu i prema jednima, koji su,"dokazano konzervativno-dogmatski neproduktivni", i prema drugima, koji su, opet "dokazano revolucionarno-demokratski nastrojeni da tom propadanju ucine kraj".
Profesor Gaso Knezevic, jedan iz plejade priznatih, ali i proteranih nastavnika Pravnog fakulteta u Beogradu, tu "zagonetku" u ponedeljak u Medija centru razresava najprizemnijim zakljuckom: time sto "nezavisni" smatraju rezim i opoziciju kao dva zla, jedno, rezimsko, poznato i izvesno, drugo, opoziciono, nepoznato i neizvesno, oni tako narodu sugerisu da je bolje prikloniti se onom poznatom, vec isprobanom zlu, nego necemu sto je u domenu nagadjanja. I sto moze biti jos gore. Tako, profesor Knezevic stize i do sustine: ako ne pomazes opoziciji, znaci da ides na ruku rezimu. Treceg nema. Ako nisi s nama, onda si, svakako, protiv nas, a time i za Milosevica. Za cudo, uvazeni profesor Knezevic je - valjda da bi bio ubedljiviji i konsekventniji - odmah ponudio i lek za tu bolest. Nezavisni novinari treba da budu politicki angazovani u opozicionim strankama. Drugim recima, opredeljeni, svrstani, nekad se govorilo, javni ili drustveno-politicki radnici, dakle, na jednoj strani barikade. Poruka je jasna - kako pobogu, mozete biti nezavisni, iliti, politicki neutralni ako je pred nama svima revolucionarni zadatak, istorijska misija da proteramo jednu rigidnu apsolutisticku vladajucu elitu i zamenimo je demokratski opredeljenim snagama.
Posto po toj logici i ovaj list, a i moja malenkost kao autor, objektivno pripadaju (ili idu na ruku) rezimu, pitam se nisu li sve nevolje koje su nas za tri godine postojanja zadesile (zabrane, rad pod cenzurom, "bezanje" u drugu republiku, finansijsko kaznjavanje, izbacivanje iz drzavnih stamparija, uskracivanje papira, hapsenje i prebijanje nasih novinara), u stvari, jedna sinhronizovana (nasa i, dabome, rezimska) lukava SDB igra obmanjivanja javnosti i politickih protivnika.
Prema tome, izbacivanje stotine i hiljade novinara na ulicu, nestanak Nase Borbe, Dnevnog telegrafa, Demokratije, gasenje B-92 i proterivanje i proganjanje Glasa javnosti i Blica, uskracivanje frekvencija nepodobnima, povremeni "kvarovi" u Matrozu, svakodnevni "informativni" policijski tretman "radoznalih" novinara, njihovo proterivanje iz skupstina, informativni mrak u Beogradu, samo je dokaz da u tom sluzenju rezimu i nismo bili bas preterano revnosni.
Moguce je da profesor Knezevic misli da je donedavni (a i ovaj sadasnji) Studio B onaj pravi. Ili si sa Milosevicem ili Draskovicem, Seseljem ili Djindjicem. Kad se, medjutim, osvrnem i pogledam sta se sve ispodesavalo, kako nas vec punu deceniju i jedni i drugi zamajavaju, "svojim revolucijama", "obnovama", "reformama" i "demokratijama" nemilice trose energiju, vreme, strpljenje, volju i zivote naroda, nisam bas uveren da bi se politickim postrojavanjem "nezavisnih" (profesionalnih) bilo sta korisno dobilo. Osim jos ostrascenije i raznovrsnije mreze rezimskih i opozicionih medija.
