Izvor: B92, 29.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PREGLED STAMPE
'Vreme', 26. maj
Pise: Dragoljub Zarkovic
Pouke iz otmice jedne televizije
Reci A, pa onda - B
Zasto se dogodilo da novu okupaciju Studija B gradjani nisu doziveli kao kradju, pa nema energije da se 'najjaci nezavisni' medij brani od uljeza
Vest o prepadu i otmici Studija B zatekla me je na nekakvom medjunarodnom skupu u Budimpesti gde je, gle ironije, vodjena dosta ucena rasprava o buducnosti medija u Srbiji. Na putu >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ka Budimpesti cuo sam vest o nevoljama 'Blica', a onda su mi jos iz Praga javili vest iz Beograda da je u 'Vreme' upala policija, sto se pokazalo netacnim, ali sto jos ne znaci da je takva vest i nemoguca. Ako, postovani citaoci, mislite da sugerisem zakljucak da nema buducnosti medijima u Srbiji, grdno gresite. Ta buducnost je neizvesna samo u jednom pogledu: koliko je dug put do nje. Ali, da se vratimo predmetu ovog teksta - otmici Studija B, u kojoj je kao kolateralna zrtva pao i Radio B2-92. Rec je o relativno mocnom elektronskom sistemu (visekanalnoj televiziji i radio produkciji) koji pokriva impozantan deo Srbije i potencijalno je mocan medij, ili 'najjaci nezavisni', kako je to kvalifikovao jedan od celnih ljudi SPO-a. Istina, taj je, kvalifikujuci tako Studio B, diskvalifikovao celu stvar jer je pocetkom aprila ove godine na Drugoj segedinskoj konferenciji, posvecenoj Paktu o stabilnosti u Jugoistocnoj Evropi, doslovce rekao: 'Moja stranka kontrolise najjaci nezavisni medij u Srbiji.' Odatle pocinje zaplet u ovoj prici. Na vest o prvim protestima povodom upada policije u Studio B prisutni u Budimpesti pitali su me za procenu da li bi taj represivni akt drzave mogao da izazove masovne proteste u Beogradu. Da, rekao sam, ukoliko Beogradjani osete tu stvar kao da su pokradeni. Vec sutradan videlo se da oni to ne osecaju tako, a danas je to belodano. Ne znam u kojoj meri su tome doprinele scene ispijanja viskija i kafe na balkonu Gradske skupstine dok gradjani dobijaju batine dva coska dalje, ali verujem da je TV Studio B sustinski bio neodbranjiv, jer nikada nije postao javno dobro Beogradjana, te ga oni nisu osecali kao svoju televiziju, a u pojedinim fazama je svojim uredjivackim konceptom gledaoce iritirao tek nesto manje nego sto ih iritira drzavna televizija.
Studio B bio je javno preduzece u nakaradnom smislu te pojave u nas, pa kao sto je lako pogoditi cime ce biti 'otvoren' Dnevnik RTS-a, tako nije bilo neizvesnosti da cemo se izmedju sedmog i 15. minuta njihovih vesti gledati u oci sa Spasojem Krunicem, a da ce stranacka saopstenja SPO-a imati primat nad hipotetickom vescu da je zemlja prestala da se okrece. Nema tog slavskog kolaca koji mi, gledaoci, nismo okretali i lomili s radnicima i direktorima Pijacne uprave, Vodovoda i kanalizacije... a sve do 10. januara ove godine i postizanja sporazuma izmedju grupe stranaka u Srbiji cenzura nad vestima o politickim aktivnostima pojedinih stranaka, a posebno Demokratske stranke, bila je primetna, krsena su pravila profesionalnog izvestavanja, cutalo se o onome o cemu je ceo Beograd brujao, dirigovano su dovodjeni gosti u program, dobri prilozi mnogobrojnih produkcijskih televizijskih kuca nisu mogli biti emitovani, pa je sasvim logicno da je vecina gradjana dozivljavala ovaj program tek kao nalicje onog programa.
Takva politicka raspodela frekvencija izazvala je, medjutim, jedan ozbiljan drustveni problem: onemogucila je bilo kakvu drustvenu debatu o ulozi i obavezama medija u javnom vlasnistvu i shodnom obliku upravljanja, odnosno postignuta je neka vrsta precutnog dogovora izmedju politickih aktera da svako dobosari na svojoj frekvenciji.
Originalne, masovne pobune srpskog gradjanstva krajem osamdesetih pa do 9. marta 1991. bile su izazvane monopolom drzave nad elektronskim medijima, predominacijom jednopartijske elektronske strahovlade, a sa opozicionim uspehom na lokalnim izborima u 1996. ta potencijalna energija pobune sputana je zato sto su obe strane bile zadovoljne deobom elektronskog plena.
Apsurdno, ali i potpuno tacno: tamo gde su glavni akteri mislili da dobijaju - gubili su! Sveli su svoj neprirodni uticaj na medije koje kontrolisu na ubedjivanje vec ubedjenih. Oni koji 'seku vene' na Milutina Mrkonjica ne mogu ocima da vide Spasoja Krunica, kao sto oni koji se mogu ushititi toboz spontanom setnjom Spasoja Ulicom kneza Mihaila veruju da Mrkonjic sve one mostove otvara u studiju u Takovskoj ulici, gde ih scenski radnici prave od kartona. Hocu reci da stranke koje na ovakav nacin kontrolisu medije i precenjuju znacaj propagande nad informisanjem proizvode po sebe dugorocno los rezultat, te da niko nije uspesno rekao B ako nije naucio da kaze A. Uostalom, jedini i vec pomenuti uspeh srpske opozicije, tanka pobeda na lokalnim izborima, postignut je u trenutku kada je Studio B bio u rukama socijalista, sto je, buduci da su i ovi precenjivali propagandu a ponizavali zdrav razum Beogradjana, proizvelo efekat zgadjenosti nad takvim oblikom zloupotrebe javnog medija, sto se odrazilo i na izborni rezultat. Taj precutni dogovor da se u politickom zivotu i radu ne talasa oko (zlo)upotrebe javnih medija zaustavio je na duzi rok proces stvaranja kriticke javnosti u Srbiji. Tesko se sada razaznaje sta je to javni interes i koji su mehanizmi kontrole vlasti, pa se u nizu proizvedenih stetocinstava pojavilo na medijskoj sceni jos jedno: odjednom su se u zizi politicke i drustvene paznje nasli pravi nezavisni mediji (kad ih tako oznacavam, mislim na medije koji su u privatnom vlasnistvu) i koji, po prirodi stvari, remete dobosarsku harmoniju proizvedenu politickom podelom plena. Otuda se, sve do upada u Studio B, politicka bitka vodila protiv nezavisnih medija i za njih, a stranke su pokazivale opsesivnu zelju da i tu mesetare, bilo da ih vlast napada a opozicija brani pisuci jalova saopstenja, bilo da su pokusavali, i pokusavaju, da se inflitriraju, bilo da uzimaju pravo da ih kinje i da im presudjuju u sirokom asortimanu - od tuzakanja po nakaradnom zakonu do potezanja prljavih optuzbi o uticaju rodbinskih veza na poslove informisanja, cim vam se ucini da je na Ravnoj gori bilo vise sveta nego sto je agencija javila da je bilo.
Tako je izostao drustveni i politicki dijalog o medijima koji se finansiraju iz budzeta ili takse za brojilo, ili iz i jednog i drugog, i koji bi, barem zbog toga, morali da sluze ukupnoj zajednici, a vodjene su vrlo podmukle 'opsade' i 'odbrane' onih medija koji izmicu partijskoj kontroli i kojima urednike ne postavljaju politbiroi. Medijska rasprava iscrpljivala se na 'greskama u sistemu', sto nezavisni mediji objektivno jesu, a o 'sistemskim greskama' niko nije govorio, jer se partijama cinilo da od toga imaju veliku korist i gledali su samo da povremeno na isti dobos zategnu novu kozu. Kad niko vec godinama ne postavlja ozbiljno pitanje zasto za nase pare RTS laze i precutkuje onoliko koliko laze i precutkuje, kad niko to isto nije pitao oko Studija B, onda je jaci djavo morao doci po svoje. I dosao je.
U konacnom ishodu moze se cak pokazati da najbolja stvar koja se mogla dogoditi SPO-u jeste gubitak Studija B, kad vec nisu umeli da ga koriste na bolji nacin. Milosevic ionako ne zna sta da radi sa njim. Oni sto su do sada gledali Studio B nece glasati za Milosevica, pa da ovaj uspe da preotme CNN, a veca porcija istih splacina koje se vec proizvode na drzavnim kanalima nece uticati na one koji do sada nisu izborno ubedjeni da svoj glas daju onom ko glasno izgovara to sto izgovara. Milosevic je verovatno toga svestan, te odobravanjem upada u Studio B samo hoce da demonstrira svoju moc, a posto cujem da delegacija srpske opozicije hoce u Moskvi da se zali zbog ovoga, valja je podsetiti da je Putin samo nedelju dana pre beogradskih dogadjaja odobrio upad specijalaca u moskovsku nezavisnu televiziju, pa, k'o velim, da ne trose vreme na tu pricu. Neka buduca borba za Studio B morace da se vodi ispocetka. Recept je vrlo jednostavan: vise programa, manje programskih saopstenja. Ali, ubedite vi u to one koji misle da su uzevsi vise glasova uzeli i sve nase pare i da one sluze, po definiciji, njihovoj medijskoj promociji.
