Izvor: Politika, 03.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PREBIJANJE DUGOVA
Toplički rezervisti, ni u časovima najžešćeg protesta, nisu porekli svoju odanost otadžbini. Tu su uračunata još neka osećanja, a poslednjih meseci ogorčenje dominira. Pre svakog okupljanja, a izgleda kao da se više i ne razilaze, tvrde da bi se ponovo odazvali na zvuk trube. A pre toga bi valjalo izravnati račune.
Najbliži su Kosovu, i već su više puta bili tamo, a poslednji put juna 1999. Sve što su ondašnja državna i vojna komanda odredile - oni su uradili. Kad je trebalo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << otići odande pod zaštitom Kumanovskog dogovora, podigli su tri prsta kao i svi njihovi saborci i vratili se u Toplicu.
Inače su "popune ratnih jedinica" u devedesetim godinama bile dramatična srpska stvarnost. To je bila depresivna slika loše organizacije katastrofe. Pokazalo se da ništa ne dela u skladu sa romantičnom epikom, a posebno je osporena folklorna natuknica da Srbin "rado ide u vojnike".
Prosečni vojni obveznik je, i pored žustrih pritisaka vlasti, pokazao zavidnu mudrost: znao je gde ga vode i šta sledi, mada nije želeo da mu bilo ko ospori osećanje rodoljublja. I tako se našao u procepu između jako suprotstavljenih ličnih imperativa.
Jedan je bio - preživeti po svaku cenu, a drugi - očuvati samopoštovanje i ovladati ličnim strahovima. To se nije dalo postići bez plebiscitarne nervoze, pa i tragikomičnih rasula u nekim jedinicama operativnog sastava. Ojađene majke su dolazile u štabove jedinica i odvodile kućama čitave brigade. U valjevskom kraju taj pokret je ponegde poznat kao "nežna demobilizacija".
Veliki broj mladih ljudi, koji nije video nikakve veze između sebe i rata, otišao je u "sigurnije krajeve". Kod njih i dalje postoji strah od državne odmazde, ali se ipak polako vraćaju. Sada su to pacifisti u ranim srednjim godinama. Nekima od njih se tek kad su bili daleko od Srbije probudila endemska verzija patriotizma, pa su kao begunci od vojnog poziva postali jako ratoborni.
Toplički kraj i jug Srbije imaju sasvim drugačije iskustvo. I tamo je išlo teško, ali je odziv bio redovno iznad granica relativne opstrukcije. Inače su sirotinjski krajevi pouzdane, neiscrpne vojničke baze.
To je fini signal za vojne odseke: tamo gde je odziv dobar - valja pritiskati. Takva presija dovela je do nastajanja varijante "južne vojne krajine". Pred bombardovanje 1999. neke jedinice iz aleksinačkog, niškog i prokupačkog regiona, čiji je sastav uglavnom rezervni, već su provele "na terenu" više od jedne godine.
Posle neslavne kosovske kampanje, u julu 1999. jedan od visokih srpskih komandanata mi je rekao: "Imali smo preko 150.000 vojnika na Kosovu. Više od 130.000 su sa juga Srbije i južnih oboda države. Naši gubici u ljudstvu i tehnici su minimalni!"
Komandant, koji je takođe južnjak, nije insistirao na obrazlaganju novog talasa lokalpatriotizma. Samo je želeo da ilustruje odnos ljudi prema svojoj vojničkoj obavezi. A u njoj je, kako je rekao, "bilo nešto što je mnogo više od toga"! Možda je samo želeo da pojednostavi svoj odnos prema ovoj gigantskoj armiji: obveznici su pozvani zato što su fizički najbliži.
I danas su toplički rezervisti najbliži Kosovu. Kreću se po ivici "administrativne granice", kod Merdara, na putu za Prištinu. Čak su nekoliko puta pokušali da ga blokiraju. Već nedeljama traje njihovo nadgornjavanje sa žandarmima. Desi se da policajci malo popuste, a veterani probiju blokadu. Kad se žandarmerija zainati i malo pripreti, stari borci moraju da odstupe. Mada je očito da se svi trude da ne ispadne neki veći belaj.
Ministarstvo odbrane poseduje spiskove, u kojima stoji da su kosovski ratnici, bar što se tiče dnevnica, podmireni. Bilo je i sudskih procesa, pa i dobitnika i gubitnika. U Srbiji je pravda spora, ali zato nedostižna. U tome se verovatno i nalaze razlozi za ovaj maratonski protest.
Jeste, neki su naplatili dnevnice, čak i više puta. Sudovi su dodeljivali velike pare i sudijama koji su u kritično vreme branili teritoriju. Ali, mnogi su ostali zaboravljeni, samo sa "minimalnom" dnevnicom. Da je svima isto, kažu da se ne bi bunili. Ali i u naplati patriotskih učinaka ima javne nepravde - i protest se nastavlja samo iz jednog razloga. A on se zove ogorčenje.
Čak su i neke osetljive žene izložene "duševnom bolu i patnji" dobile sudsku naknadu zbog dugog odsustva važnih muževa. I to je dodatni razlog za ljutnju širokih borilačkih masa.
To što toplički rezervisti opstaju po zimi i kiši, dokaz je da su u dobroj vojničkoj kondiciji. Oni su stalno tu, začas mogu da se postroje, pa ako treba... Truba bi mogla da zasvira samo onima koji su svoj patriotski dug od države naplatili više puta. Pa ih zato i mrzi da se ćuškaju sa žandarmima na obodu Kosova.
[objavljeno: ]
