Izvor: SrbijaDanas.com, 29.Jul.2020, 16:11

POZDRAV SA MIDŽORA (2.169) NA STAROJ PLANINI: Najviši vrh slobodne Srbije (FOTO)

Ova planina je pravi raj za istinske ljubitelje prirode

Na put prema Nišu, sa ciljem da se popnemo na Staru planinu i njen najviši vrh Midžor (2.169),

krećem zajedno sa Dejanom Pavkovićem. Glavna nam je briga da li će nas vreme poslužiti. Da ne bude

kiše ili velike omorine, koja sužava horizont.

Na izlazu iz Niša za Pirot, skrećemo levo za Svrljig, posle kojeg put koji je u dobrom stanju,

uglavnom ide kroz nenaseljene predele. >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << Prolazimo kroz Kalnu, jedno od retkih naselja u ovom delu

Srbije koje uspeva da izdrži borbu sa sve manjim rađanjem dece i sve alarmantnijim migracijama

stanovništva prema Nišu i Beogradu.

Ali ako je suditi po retkim prolaznicima u centru naselja i brojnim starim kućama oko puta,

oblepljenim ilovačom, koje su pred rušenjem, ali i podacima o popisima stanovništva, koje Dejan

pronalazi na internetu, Kalnu čeka sudbina većine sličnih mesta u Istočnoj i Jugoistočnoj Srbiji

koja su odavno željna ljudi. Najviše nade u opstanak života na ovim prostorima meštani polažu u

izgradnju ski-centra Stara planina i zimski turizam.

Prema Babinom Zubu (1.758), u čijem podnožju se nalaze istoimeni planinarski dom i skijaški

centar, put vijuga kanjonom Crnovrške reke, kroz pojaseve četinarske i bukove šume, kroz koju tu i

tamo penušaju bistri potoci. Ređaju se sela Inovac, Vrtovac, Balta Berilovac...

Ponegde oko puta kuće sa apartmanima za izdavanje a na krivini gde kreće poslednji veliki uspon

prema Babinom zubu niklo je pravo vikend naselje. Na nekoliko mesta panoi sa natpisima kojima se

poziva na zabranu izgradnje malih hidroelektrana na potocima Stare planine, koje su postavili

aktivisti ekoloških pokreta.

Planinarski dom Babin vrh i istoimene stene iznad njega zaista deluju lepo. Dejan bi da u domu

popije svoju jutarnju kafu, ali popušta pred mojim argumentom da je bolje da ne gubimo vreme. Pićemo

kad se vratimo.

Od motela, koji se nalazi na 1.550 metara nadmorske visine, posle nekoliko stotina metara šetnje

kroz visoku šumu, u kojoj put preseca bistri potočić, izbijamo na proplanak na kojem se nalazi

kafana. Sa vrha čuke koja se izdiže iznad kafane spuštaju se skijaška staza i ski lift, koji

"nestaju" u kotlini iz koje smo se popeli.

Ispred nas gola planina sa nekoliko vrhova. Konobar objašnjava da je najviši vrh koji se vidi

Midžor. Izgleda blizu, na dohvat ruke. Nas dvojica komentarišemo da ćemo se brzo ispeti, on

odmahuje glavom. Kaže da ima sedam i po kilometara pešačenja i 600 metara uspona.

Nismo odmakli pola sata kad su iz Bugarske, od koje nas deli samo jedna kotlina, počeli da se

provlače pramenovi guste magle, koja je ubrzo prekrila celu planinu. Vidljivost je dvadeset-

trideset metara. Ali uzdamo se u hirovito planinsko vreme i da će se magla povući naglo kao što se

i navukla. Kad se to dogodilo mi smo već bili prešli pola puta a pred nama su počeli da se otvaraju

lepi i daleki vidici. U Srbiju i Bugarsku, ali i prema Makedoniji i vrhovima Južnih Karpata u

Rumuniji.

Staza je jedna od lakših kojima sam se penjao. Kolovozni put, utaban točkovima terenskih

automobila, nema velikih strmina, već se postepeno diže prema vrhu planine. Koji se skoro sve

vreme vidi tako da ni najvećem amateru ne treba vodič, niti može da zaluta. S tim što se vrh stalno

čini kao da je tu, ali nikako da se stigne do njega.

Da nije dve manje deonice, od nekoliko stotina matara, na kojima su planinske bujice iskopale

kanale, do vrha planine bi se, pažljivom vožnjom, moglo i u običnim putničkim automobilima,

kojima je dno malo više odignuto od zemlje.

Na sedlu planine kojim se penjemo nema šume. Poneko zakržljalo drvo i prizemni džbunovi, koji

podsećaju na borovnjake. Ali zato monotoniju okoline razbijaju "krpe" zaostalog snega, oko kojeg su

iznikle čitave livade plavog šafrana.

Na bugarskoj strani planina se naglo obara u kotlinu iz koje dopire šum reke Lom, koja izvire ispod

samog vrha Midžora i obarajući se niz strminu pravi veliku buku. Sve dok se ne spusti u dolinu

kojom odmiče do naselja Stari Lom.

U dolini vetar neumorno kovitla maglu, čije pramenove povremeno izgoni i do samog vrha planine.

Pre poslednje četvrtine maršute, napuštamo put, koji postepeno zavija uz planinu i krećemo pravo

prema vrhu. Nakon tog poslednjeg uspona, put nas vodi uz graničnu liniju između Srbije i Bugarske,

obeleženu betonskim stubovima.

Na vrhu planine zatičemo jednog Bugarina. On je iz Montane, opštine kojoj pripada veliki deo

Stare planine i Midžora. Međutim, sam vrh sa Srbijom deli opština Vidin. Komšija priča da se na

naš zajednički vrh penje i po desetak puta godišnje. Voli vidike koji se otvaraju pred pogledom sa

planinskih visova a ovaj mu je najbliži. Dobro govori srpski. Kaže da smo isti narod i da je greh

što smo međusobno ratovali.

Međusobno se nudimo rakijom. Bez obzira na koronu pijemo iz flaše. Valjda neće na rakiju. Batko

izjavljuje da je naša bolja, ali i njegova govori više jezika. Pristižu i trojica mladića Srba, koji su

pre nekoliko dana krenuli iz Zaječara, s ciljem da prepešače sve do tromeđe između Bugarske, Srbije

i Makedonije. Svoje putovanje snimaju dronom.

Ispod samog vrha nalazi se veća zaravan čiji je manji deo još uvek prekriven debelim snegom. Oko

snega, ali i svuda okolo beskrajna polja plavog šafrana, koju u raznim delovima bivše Jugoslavije

nazivaju kaćunkom, prnđušom ili brnđušom. Neverovatno lepa slika u meni izaziva plimu

oduševljenja.

Zovem roditelje na Kupresu. Javlja se majka. Kažem joj gde se nalazim i ushićeno opisujem okolne

pejzaže. Čudi se otkud prnđuša na toj visini. Obećavam da ću sledeće sedmice doći u rodni kraj pa

će sve videti na fotografijama. Umrla je dva dana kasnije, pola sata nakon mog dolaska.

U neposrednoj blizini Midžora, koji je bez planina na privremeno okupiranom Kosovu i Metohiji,

najviši vrh Republike Srbije, nalazi se još nekoliko vrhova visokih oko 2.000 metara: Žarkova

čuka (1.848), Prilepski vrh (1.906), Tupanar (1.959) i Dupljak (2.032), druga najviša tačka srpskog dela

Stare planine. Ko ima volje i iole dobru fizičku kondiciju na sve ove vrhove može da se ispne u

jednom danu.

U povratku susrećemo nekoliko grupica planinara. Po dolasku do planinarskog doma častimo se sa

po jednim hladnim pivom. Osoblje se žali da je gostiju malo. Čak i od planinara koji dolaze malo

njih svraća jer se ljudi plaše korone, pa izbegavaju mesta gde bi moglo biti okupljanja.

U Kalni skrećemo na jug, prema Pirotu. Put nas vodi dolinom Stanjinske reke. Preko Temske

ulazimo u Pirotsku dolinu. Poslednji put sam ovuda prolazio u septembru 1980. godine kad sam se

vraćao sa odsluženja vojnog roka. Pejzaš se mnogo promenio a najveću promenu unela je izgradnja

auto-puta prema Nišu, uređenje korita Nišave i nove hale koje su moćne svetske kompanije podigle u

industrijskoj zoni, kroz koju se ulazi u Pirot.

Grad u kojem sam čvrsto verovao u bratstvo i jedinstvo jugoslovenskih naroda, budućnost Jugoslavije

i snagu JNA. Grad vojničkih snova i dugih šetnji kejom pored Nišave sa jednom Slađanom.

Nastavak na SrbijaDanas.com...