Izvor: Politika, 31.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
POLJE ANTIKRSTAŠKOG RATA
Putevi terorizma
Osama bin Laden je verovatno živ, ali se nije prikazao na Al džaziri. Dok u Libanu i na severu Izraela traje nezadrživi rušilački obred, obratio se svetu Ajman al Zavahiri, zamenik Osamin, te proglasio globalni džihad. Njegove poruke su i sročene tako da zastraše, jer je najavljen rat bez kraja, protiv krstaša i cionista, svuda gde ima jednih i drugih.
Treba li se zbog toga prepasti, ili čekati sudbinu? Ne puca svuda, mada bi moglo bilo gde. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Nije ni nasilje bez kraja, i njemu se može stati za vrat. Ali, samo još većim nasiljem. Tako smo se zatekli u zatvorenom krugu, bez izgledne mogućnosti da iz njega izađemo.
Po tom zastrašujućem lavirintu lutaju i najmoćniji, a njihovi udari po terorističkim zmijarnicima samo proizvode novi fanatizam i odgovarajući bes. Na kraju, ili na početku, ne zna se šta je gore: terorizam, kao nasilni i medijski fenomen koji se ne može kontrolisati, ili državno nasilje koja ipak pokazuje svu nemoć silovite ljutnje. U strahovitim razaranjima svaka se ludost može objasniti ludošću protivnika, svaka surovost pravom na legitimnu grešku. I svaka glupost provokacijom kojoj se nije moglo odoleti.
Tako je Hezbolah zaposeo teritoriju Libana i daleko je od bilo kakve kontrole njegove nemoćne vojske. Izrael je temeljno porušio čitav jug te nesrećne zemlje i izazvao pogibiju i očaj nedužnih civila, u nameri da istera teroriste na čistinu.
Ali nema mnogo dokaza da je Hezbolah ozbiljno načet. A to samo kazuje da nasilje ne postiže političke nego samo razorne ciljeve. I to je njegova suština. Država Izrael silom legitimizuje odlučnost da opstane, a terorizam iskazuje prirodnu žilavost i endemski fanatizam. Na kraju ove etape uzajamnog uništavanja svi će se vratiti u svoja utvrđenja, još odlučniji da konačno dovrše ono što inače nije moguće: Izrael da porazi terorizam, Hezbolah da počisti tu državu sa karte.
Zar oba cilja nisu samo epska projekcija, koja će još decenijama da ubija civile i vojnike na obe strane? No, sveti rat je (ponovo) proglašen samo zato da bi bila obavljena nesmetana distribucija straha. Bez dejstva tog osećanja, bez stalne strepnje da će se nešto strašno dogoditi, bez medijskih senzacija i terorističkih vođa kao globalnih zvezda – terorizam ne postoji.
Al kaida već godinama ne živi kao homogena teroristička organizacija. To je pre svega ideja, marketinški zaštitni znak nasilja, propagandni centar za proizvodnju "antikrstaške i antisemitske" mržnje. Stožer oko koga su dobrodošle sve grupe koje "imaju uspeha", ma kako se zvale. Ako stignu da urade nešto tako zastrašujuće, što prekida sve TV programe na svetu, onda se mogu zvati Al kaida.
Ona i postoji da bi prekidala programe, i sigurno se mogu očekivati novi poduhvati. Ali to ne mogu biti obični udari. Posle 11. septembra 2001. glave u kojima se rađaju najužasnije ideje moraće da pokažu posebnu vrstu kreativnosti. Van svake sumnje, sigurno se mogu očekivati strašni poduhvati, koji su realno neodbranjivi. A to će biti novi izgovor za najsilnije države odlučne da se bore protiv terorizma. Pre svega protiv država koje budu optužene da ga proizvode.
Ali teško je verovati da grupa fanatika iz avganistanskih špilja može da izvede sve ono po Americi. Znaju li u Vašingtonu ko to može, i postoji li kod njih dobra definicija terorizma?
Naravno da postoji, ali se takva vrsta nasilja provlači kroz poželjne političke ocene. Neka američka prijateljstva uzdigla su tipične terorističke pokrete kao patriotske. Ričard Holbruk je jednog majskog dana 1998. lepo skinuo svoje skupe cipele i ušao u neku izbu, kao bosonogi polaznik nove albanske terorističke škole. Njegova poseta je bila snažan gerilski impuls i ohrabrenje za masovnu šovinističku pobunu na Kosovu.
Zavahiri je proglasio novi antikrstaški rat, u kome je Amerika prioritetni cilj. Albanci, koje je blagosiljao Holbruk, bili su dobri učenici nekih instruktora Al kaide. Bin Laden je početkom osamdesetih, kad je Brežnjev napao Avganistan, bio solidan američki đak.
Danas su skoro na istom mestu prijatelji i protivnici. Uzalud je Vladan Batić slao papire Karli del Ponte, koji dokazuju kakva su zla nad Srbima počinili Agim Čeku i Hašim Tači. Obojica su bili uvaženi članovi delegacije kosovskih Albanaca na tvrdim pregovorima u Beču. Stara prijateljstva i još starije sumnje tu se nisu mogle sakriti. Albanci su pretili novim nasiljem, samo ako nekim čudom ostanu bez nezavisne države u srpskoj državi.
Prijatelji Al kaide na Kosovu su se samo presvukli, ali dobro znaju da im je sve što su dobili donelo samo nasilje. Neće ih dirati ni Srbi, ni Izraelci. Ni Amerika, naravno. "Hezbolah" može mirno da gradi svoju državu na srpskom tlu. Vest o nezavisnosti Kosova, kao savršeno razorna informacija o uspešnom antikrstaškom pohodu, svakako će prekinuti sve programe.
Ljubodrag Stojadinović
[objavljeno: 31.07.2006]
