Izvor: Kurir, 15.Avg.2011, 08:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PILATI
Nedeljom, na liturgiji, pravoslavni hrišćani izgovaraju Simvol vere. Jedino ime iz ljudske istorije koje se tom prilikom pominje je ime Pontija Pilata. Neko se može zapitati čime je jedna takva, svakako tragična ljudska figura, zaslužila tako visoko mesto u hrišćanskom učenju.
Na primeru Pontija Pilata najbolje se može proučiti koliko tragedije i nesreće nastaje kada nedostojni u svoje ruke prigrabe mač pravde. Kada se nedostojni usude da sude i presuđuju, kada nedorasli >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << izazovima krenu u susret iskušenjima, kada slabi i nejaki reše da odlučno sprovedu svoje želje i fantazme i kada lakomisleni krenu da ostvaruju svoju zamisao pravde i istine, tada dobijamo tragične posledice nesagledivih razmera zbog takvih nepromišljenih htenja, od kojih se neka pamte vekovima.
Nekada sudije prvo presuđuju akterima pojedinih događaja, a potom pokušavaju da menjaju istinu o samom događaju i vremenu u kome se zbio. A nekada samo pokušavaju da preprave svest o tom vremenu, jer su akterima događaja davno presudili. Ponekada im sude u više navrata, nezadovoljni načinom na koji su im prvi put presudili. Najpodlije je kada im sude u odsustvu, kada nevino optuženi i ne mogu da se brane.
Tako mi današnje svojatanje Zorana Đinđića od strane njegovih nesitomišljenika i ogorčenih protivnika liče na neuspešnu lobotomiju koja za cilj ima pokušaj da se u svest narodnog sećanja ubace ideje kojih se Zoran Đinđić s prezirom gnušao. Taj pokušaj suđenja vremenu i akterima koje još svi pamtimo zaslužuje svaku osudu. Čak i neki njegovi saborci prihvataju tu presudu, smatrajući da bi on, kao pragmatičan čovek, želeo da menja Srbiju nabolje sa Slobodanom Miloševićem. Prisećajući se kako je bilo u vreme ono, pojedini kao da su doživeli amneziju, zaboravljajući kakav nas je nepremostivi jaz delio. U to vreme nije bilo mosta preko te provalije na kom bi se sreli dobro i zlo, svetlost i tama, poštenje i izopačena pokvarenost.
Vitez koji kreće da kopljem probode aždaju, da joj plamenim mačem pravde odrubi glavu, još pre nego što osedla konja zna da ako aždaji pruži ruku, ostaje i bez koplja, i bez ruke, i bez glave.
Danas više nema ni Miloševića, nažalost nema ni Đinđića. Zajedno s njima, i mi ćemo pred jedan mnogo pravedniji sud, koji nas sve čeka. Zatrpali smo provaliju koja nas je nekada delila, mačeve i koplja smo odbacili, jedni drugima smo pružili ruke i krenuli da zajedno stvaramo most ka budućnosti u kojoj imamo mnogo toga zajedničkog. U prošlosti ničega sem različitog sećanja i uloga u istoj tragediji. Koju ne valja niti prizivati niti zaboraviti.
