Izvor: B92, 26.Maj.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PARALELNA ISKUSTVA
Berlin -- Drugog dana rada konferencije o razlicitim iskustvima u kritickom savladavanju i preocenjivanju proslosti u postkomunistickim zemljama, profesor Zaga Golubovic iz Beograda podnela je, u 'radionici'
koja se bavila istrazivanjem promena u svakodnevnom zivotu, saopstenje o rezultatima istrazivanja koja su ispitivala misljenja ljudi o stanju pod Milosevicevim rezimom, uzrocima pada tog rezima i percepciji na koju nailazi nova, demokratska vlast u Srbiji .
Istrazivanje >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << je vrseno krajem prosle i pocetkom ove godine, metodom dubinskih intervjua, vodjenih sa 300 sagovornika u 20 gradova u Srbiji.
Prema dobijenim rezultatima, izlazi da je osnovni razlog pada prethodnog rezima bio u rastucoj bedi, koja je, prema oceni vecine intervjuisanih, postala neizdrzljiva. Smena vlasti, izvrsena 5.oktobra, pobudila je velike nade, koje su se, vremenom, izjalovile i pretvorile u razocaranje. Intervjuisani iznose misljenja da se nista nije promenilo, odnosno, kako kaze jedan grafit, koji je profesorka Golubovic navela u usmenom izlaganju, "sve je isto, samo njega nema". Intrervjuisani primecuju, takodje, da je novo rukovodstvo personalno izmenjeno, ali se i ono koristi "demagoskom retorikom' prethodne vlasti. Iako je odnos prema spoljnjem svetu bitno izmenjen, kod vecine intervjuisanih preovladjuje uverenje da je sukob sa svetom rezultat teznje za samostalnoscu i nezavisnoscu Srbije, koja nije pozeljna u savremenim odnosima medju velikim i malim drzavama.
Uprkos ociglednim znacima i izrazima nezadovoljstva postignucima nove vlasti, ljudi imaju razumevanja da se "ono sto je unistavano decenijama, ne moze popraviti preko noci". Na temelju tog uvida, postoji velika spremnost za prihvatanje promena i uverenje da, uprkos teskom svakodnevnom zivotu, jos ima nade za buducnost.
U radu jedne od pet 'radionica' simpozijuma, koja se bavila temom "Zivotne istorije", ucestovala je Snjezana Susnjara iz Sarajeva. Njeno izlaganje o "razlicitim predstavama Drugog svetskog rata i nedavnog rata u Bosni i Hercegovini , na primeru doline Lasve", deo je obimnijeg istrazivanja koje je autorka, i sama ocevidac devetomesecne opsade Busovace, sprovela razgovarajuci sa ziteljima u dolini Lasve, uglavnom zenama. Zene su , kako tvrdi Ssusnjara, "najvece zrtve rata ali i posleratnih napora da se nametne odredjeno tumacenje istorije, a da se secanja, koja ne odgovaraju zadatoj predstavi istorije, potisnu ili promene".
Razgovarajuci sa zenama koje su prezivele Drugi svetski rat, Snjezana Susnjara je zakljucila kako su se stare mrznje, podele, strahovi, optuzbe, jezik i simboli, ponovo javili, iz prividnog zaborava, tokom nedavnog rata u BiH. Neke zene, ciji su muzevi poginuli u ustaskim jedinicama, vratile su se tokom razgovora s istrazivacem, spontano, na stereotipe o neprijatelju, koji su u dolini Lasve bili na snazi tokom Drugog svetskog rata. Novi rat, koji je izbio 1992. godine, za njih je bio zapravo samo produzetak jedne stresne situacije, koja se istorijski cinila zavrsenom, u kojoj su svi Hrvati bili optuzivani za ustastvo.
No sto je slicno za oba rata i sto je, po misljenju ispitanika, oba pola i svih uzrasta bilo najgore u njima, je cinjenica da su ljudi u dolini Lasve( a situacija je identicna u celoj Bosni) bili napadnuti I izdani od strane svojih komsija, u koje su imali najvece poverenje, zakljucila je Susnjara.
