Izvor: Politika, 03.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PANIKA U PARKU DEMOKRATIJE
Najveća panika i najuočljiviji pokušaji opstrukcije, usledili su kada su neke od nezavisnih institucija počele nešto i da rade
Poznati sociolog sa Kembridža Ralf Darendorf tranziciju komunističkih zemalja opisao je rečenicom koja se veoma često citira: "Zemlje istočne Evrope promenile su vlast za šest dana, zakone za šest meseci, institucije za šest godina, ali će im za promenu načina mišljenja i ponašanja njihovih građana – trebati šezdeset godina!" >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Teoretičari demokratije poput Monteskijea i Tokvila odavno su naglašavali da demokratsko društvo ne grade samo zakoni i institucionalni skelet demokratskog uređenja države, niti oblik političkog režima, već svojevrsni intelektualni režim koji je zasnovan na demokratskoj svesti i demokratskim međuljudskim odnosima.
Naravno, implicitna teza koja proviruje iz prethodnih redova je i da se tranzicija ne može sprovesti preko noći. Kao i da se ona ne može sprovesti "odozgo" – propisivanjem pravila. Prosvećeni apsolutisti (tamo gde ih ima), doduše, ubrzavaju taj proces, ali suštinske promene zahtevaju i suštinske preduslove, kako ekonomske, tako i psihološke: poznavanje, razumevanje i prihvatanje novih pravila i vrednosti.
Setimo se, na primer, prvih demokratskih izbora početkom 1990-ih. Ljudi su išli na glasanje (kao što su to godinama ranije činili), a kada su shvatili da treba da biraju, onda su se opredeljivali za "vožda", birali su između Slobe i Vuka, četnika i partizana, rata i mira. Ogroman broj građana (a, nažalost, ni pripadnika stranaka) još uvek ne shvata da izbor između stranaka znači izbor između različitih oblika organizacije naših života. Da se radi o nama, a ne o njima. Međutim, iz izbora u izbore, glasači su počeli da uviđaju vrednost svog glasa i vrline mogućnosti biranja. Slobodni izbori, jedan od temelja demokratije, više nikada neće moći da budu uskraćeni građaninu Srbije.
S drugim temeljcem demokratije – disperzijom vlasti i uzajamnom kontrolom različitih aspekata vlasti – ide još uvek teško. Vlada kontroliše Skupštinu, umesto da Skupština kontroliše vladu, a sudstvo nikako da se iskobelja iz kandži partijske kontrole.
Najsporije se stvari kreću u sferi razvoja institucija koje bi trebalo da budu nezavisne od vlasti i partijskih uticaja i čija je uloga da regulišu specifične oblasti: Narodna banka, Visoki savet pravosuđa, Republička radiodifuzna agencija, Nacionalni saveti za obrazovanje i nauku, itd. Sve ove institucije su zamišljene kao svojevrsni kontrolori izvršne vlasti (sem u slučaju Visokog saveta pravosuđa čija je uloga da zaštiti nezavisnost sudstva od izvršne vlasti), dok su one same – izborom i reizborom – pod kontrolom zakonodavnog organa (Skupštine). No, izvršna vlast se ne predaje lako i kad god i gde god to može, nastoji da pomenute institucije pretvori u kulise iza kojih će "prava" vlast sprovoditi svoje namere.
Situacija nije jednaka u svim pomenutim institucijama. Najlakše i najbrže je shvaćen značaj nezavisnosti Narodne banke – iskustvo galopirajuće inflacije bilo je dovoljno zastrašujuća pouka. Međutim, u načinu izbora i ponašanju prema ostalim institucijama jasno je vidljiv manjak iskustva i odsustvo shvatanja njihove važnosti. Umesto da se u institucije od nacionalnog značaja biraju kompetentni, partijski nezavisni i ljudi od digniteta, partije su vodile bitku da "uguraju" najviše svojih poslušnika. Čak i u slučaju Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, gde je dosledno poštovan predlog Konferencije univerziteta Srbije, odigrana je jedna partijska "pirueta", te je umesto Ljubomira Madžara izabran Oskar Kovač.
No, najveća panika, a nažalost i najuočljiviji pokušaji opstrukcije, usledili su kada su neke od tih institucija počele nešto i da rade. Odluke RRA doživele su orkestrirane napade od strane medija a, još i više, od strane ministra Kojadinovića. (Nebitno je da li se slažem ili ne sa samim odlukama: gadilo mi se kada je BK TV pljuvala po Dinkiću, što se nekako mora sankcionisati, ali mi se jednako gadilo i kada je TV Pink pljuvao po profesoru Čupiću, samo je moć siromaška Čupića očito znatno manja).
Kao da je svima postalo jasno šta radi RRA, koliko je bitno ko tamo sedi i do koje mere je važno zakonski definisati njegove ingerencije – tek kada je ova agencija donela svoje prve odluke!
Jedan od primera dezavuisanja institucija o kojima govorimo je i storija o otpuštenom tužiocu Trećeg beogradskog tužilaštva, što je odluka koju je poništio Visoki savet pravosuđa, da bi je Republički tužilac ponovo potvrdio. Primer možda i ne bi bio pravi da iza njega ne stoje dodatne činjenice: taj tužilac je oslobodio Vladana Batića kada je protiv njega podneo krivičnu prijavu aktuelni ministar pravosuđa.
Nešto blaži primer (zato, jer je bio neuspešan) tiče se ministra za obrazovanje i sport. Pod pritiskom velikog broja privatnih fakulteta koji traže akreditaciju, on je posle konstituisanja Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje (po novom Zakonu o visokom obrazovanju jedino je savet nadležan za donošenje akreditacija), sazvao Republički savet – telo koje je prestalo da postoji osnivanjem Nacionalnog saveta – sa idejom da umrlom institucijom oživi novorođene fakultete. Kao što rekoh, pokušaj, srećom, nije uspeo.
Demokratija mora da se uči. No, da li zaista uvek moramo da učimo na lošim primerima i uz negativno iskustvo? Stare i stabilne demokratije (čak i one o tome moraju da vode računa!) obrazuju svoje građane za demokratiju od malih nogu. Kroz školske parlamente, tinejdžerske sudove ("Teen Court"), kroz vaspitanje za poštovanje procedure i institucija, kroz negovanje tolerancije i multikulturalizma. Vreme je da i mi počnemo takvu vrstu obrazovanja.
Psiholog, profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu
Mikloš Biro
[objavljeno: ]
