Izvor: Politika, 10.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PAD ALIJANSE
Ministar prosvete srpske vlade, apsolutno je protiv primicanja Srbije zapadnom vojnom savezu. Svoj stav je obrazložio sa mnogo labavih patriotskih argumenata, arhaičnim jezikom, dodajući tome lično patetično nadahnuće.
Ministar odbrane ne misli tako. Njegova su gledišta rigorozno suprotstavljena kolegi iz istog vladajućeg kabineta. On je govorio o NATO standardima kao najboljima na svetu, i da je to uzor kome težimo.
Dobro, svaki od njih je rekao još ponešto. I drugi članovi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vlade i visoki službenici bavili su se ovih dana dramatičnim problemom za koji možda ne postoji dovoljno dobro rešenje. Ministar policije na primer. I državni sekretar Vlade za Kosovo je stvar zaoštrio do vojnih konsekvenci.
Predsednik države govori o tome svakodnevno, gde god se nađe. Prvi ministar je više puta rekao svoje, a javnu sednicu vlade iskoristio je za pravu pesimističku terapiju A njegovi savetnici su, pored redovnih obaveza - stigli da naprave međudržavni problem sa Crnom Gorom.
Kosovo je teška trauma za državni vrh, a od političke elite se očekuje mudrost koje nema na drugim mestima. No, izgleda kao da je srpski politički um rascepljen nadvoje-natroje, i usklađen sa partokratskim interesima.
Na prvi pogled, predsednik Tadić i premijer Koštunica imaju istovetne poglede na kritične parametre u raspletu krize. Možda je samo malo poremećen raspored nade i pesimizma u iščekivanju decembra. Šef države je još pre više od pola godine nagovestio loš rasplet. Zbog toga nije nimalo dobro prošao u osvrtima nadripatriotskih kritičara. Danas je najgora mogućnost (jednostrana nezavisnost) prilično realna, i nju je obrazložio premijer, dok predsednik sada pokazuje nešto više vedrine.
Predsedničko-premijerski sklad ipak ima brojna naprsnuća u strukturi odnosa između reprezentativne i izvršne vlasti. Postojanje takvih pukotina više se ne može prećutkivati, niti sakrivati opštom tezom o jedinstvenoj politici vlade.
Primer dvojice ministara koji su izašli pred javnost sa nepomirljivim tezama o istoj stvari ne može se tumačiti kao "lični stav". Nego samo kao izraz ozbiljne političke konfuzije iz koje nikome nije lako da se izbavi.
Ali, tu je državi mnogo teže nego ministrima i savetnicima. Jer dilema jeste sudbinska: hoćemo li dakle da se vratimo u sanitarni kordon, poraženi svojim iracionalizmom, pregaženi mitskim zabludama, opijeni pogibijama i okovani prokletstvom poraza? Ili ćemo krenuti pod ruku sa onima koji su nas bombardovali ′99. a sada traže deo srpske teritorije i nastavak saradnje i prijateljstvo pride!
Mora se priznati da nijedna mogućnost (definisana navođenjem opštih mesta), nije privlačna. Naprosto se ne zna šta je gore i je li moguće u izboru između dve neprilike naći dobru priliku?
Ona vrsta kategoričnog sukoba stavova prosvetara i ministra vojnog, neizbežno nosi partijske refleksije, a ne saglasnost o interesima države. Takva narogušenost se lako prenosi i na odnos prema svetu, gde nismo u stanju da oslušnemo svoje tonove: podižemo glas kada treba biti miran, pretimo silom kada je nemamo, ćutimo kad nešto treba jasno kazati, jer ne znamo šta treba.
Sada se ponovo pokreće pitanje povratka srpske vojske na Kosovo. Neko je rekao da bi akt o nezavisnosti neposredno poništio Rezoluciju 1244, a samim tim i papir koji je oterao naše trupe iz pokrajine. To praktično znači da nezavisnost "nečega" i ne mora da bude tako loše rešenje za nas, jer nam daje mogućnost da se na tenkovima vratimo tamo odakle smo pre više od osam godina otišli pod diktatom sile!
To je ta romantična projekcija, koja je, uz očekivano odsustvo velike ludosti, uglavnom čista utopija. Novi rat na Kosovu i oko njega, doneo bi katastrofu, mnogo veću od one iz ′99. I to pre svega za Srbiju, i u ovim okolnostima lišenu pravog saveznika: niko ne bi ratovao za nas, niti bi u takvom ratu bio uz nas. Ali, protiv bi bili mnogi, kao i ′99.
Ipak, nejasnu, i prilično neodmerenu najavu "vojničkog raspleta", skoro niko nije shvatio preterano ozbiljno. Nema najava da se odred od 999 vojnika sprema za povratak, kao maja 2000. u okolini Negotina. Naši generali se redovno sreću sa šefovima Unmika, i dogovaraju se o čuvanju srpskih interesa, tamo gde ima Srba, a ne dopire srpska država.
Nema podataka kako je sumnja u vrednosne orijentire uticala na vojsku! Tamo su već započele reforme po NATO standardima. Šta će se onda dogoditi ako vlast okrene ćurak i promeni silu koja će nam biti uzor?
Ništa. Misli se da je vojska krotka i da sluša svoju civilnu vlast. Samo još kad bi vlast tačno znala šta želi od vojske.
Izgleda ipak da je nama mesto u NATO-u, i da tome moramo težiti. Jedini način da Alijansa propadne, jeste da Srbi budu u njoj.
[objavljeno: ]
