Izvor: Blic, 25.Jul.2010, 01:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Otupeli smo, ni decu nema ko da zaštiti

Samo deset dana pre nego što će četvorogodišnjoj ćerki zariti nož u vrat, Srđan N. (31) je pokušao samoubistvo. U Hitnu pomoć je otišao sam, vidljivo pod dejstvom sedativa, a lekari su ga nakon ukazane pomoći uputili na Odeljenje za psihijatriju. O svemu su obavestili i policiju, a povrh svega, svirepo ubistvo koje će uslediti Srđan je najavljivao mesecima ranije. Policija je bila obaveštena i o tome. Ipak, niko nije učinio bilo šta kako do krvavog epiloga ne bi došlo, ni lekari, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ni policija, ni okolina.

Samo u poslednja tri meseca deca u Srbiji su bila žrtve desetak zverskih zločina. U gotovo svim slučajevima zločinci su bili duševno poremećene osobe, osobe u čijem su okruženju deca boravila, a iako je prilika bilo, reakcije institucija i okoline koje bi sačuvale živote su izostale. Po rečima naših sagovornika, iako je to samo jedan aspekt u borbi protiv nasilja nad najmlađima, izuzetno je važan.

– Svi zločinci su gotovo po pravilu duševno poremećene osobe, drugačije se tako brutalno nasilje nad bespomoćnim bićima ne može ni objasniti. Istraživanja pokazuju da 20 odsto roditelja ne voli svoju decu. Ta deca su izložena incestu, psihičkom i fizičkom zlostavljanju... Teško je i pomisliti da u ovim slučajevima baš niko ne zna šta je posredi i niko ne pomišlja na tragičan ishod. Mi, međutim, nemamo kulturu borbe, zbog toga smo skloni da gledamo takozvana svoja posla. S druge strane, veliki problem su i nerazvijene institucije koje bi mogle da reaguju preventivno. Socijalne ustanove koje bi se prevencijom bavile gotovo da ne postoje – kaže za naš list Dobrivoje Radovanović, kriminolog.

Da se na prvi znak nasilja nad decom mora reagovati odmah, tim pre što su zločinci obično osobe iz najbližeg okruženja dece, i da to treba da bude praksa, smatra i socijalni psiholog Dragan Popadić, koji ističe i da je utisak da su zločini nad mališanima monstruozniji nego ranije.

– Iako istraživanje koje se tiče rasta nasilja ne postoji, izvesno je da stepen nasilja sve samo ne mali. Ono što posebno zabrinjava je što su, sudeći po informacijama koje dolaze do nas, zločini izuzetno teški. Možda je najvažnije rešenje da svako od nas, čim primeti nešto što bi se moglo završiti tragično, postupi po savesti i zakonu – navodi Popadić.

Profesor Pravnog fakulteta Milan Škulić ističe da su zakonska rešenja u ovoj oblasti dobra. Kazne su u septembru 2009. godine čak pooštrene, međutim, kako kaže, postoji prostor i za druge mere kojima bi se broj zločina mogao smanjiti.

– Važno je pomenuti da kazna sledi tek kada se krivično delo izvrši. Zakon je dobar, međutim, svedoci smo da su zločinci osobe s predistorijom nasilja, o tome često svedoče i komentari komšija koje tvrde da su osumnjičeni bili na psihijatrijskom lečenju, ležali u zatvoru" Institucije u kojima takvi ljudi borave moraju da prepoznaju opasnost. Primera radi, trebalo bi uvesti postpenalni nadzor. On može biti elektronski, odnosno narukvica koja se nosi, a možda bi bilo još efektnije uvesti meru po kojoj će se lica već osuđena za neko krivično delo javljati u određeno vreme stručnjacima i službenim licima kako bi se smanjila mogućnost da se slični ili daleko veći zločini dogode – objašnjava Škulić.

Da je loše što kazna sledi tek po izvršenju dela, slaže se i Dobrivoje Radovanović. On, međutim, smatra i da je presuda poruka koja ima efekta samo ako se donese pravovremeno.

– Brzo donošenje adekvatne presude je od izuzetnog značaja. Ovo je vrlo važno i zbog rehabilitacije samog zločinca, ali i zbog poruke koja se šalje. Na psihopate, odnosno ljude koji su sposobni da počine najstrašnija dela i da u njima uživaju, efekat imaju samo kazne koje su donete u roku od godinu do godinu i po dana od počinjenog dela. U pitanju je prosta stvar i treba je samo primeniti, a kako to radi naš pravosudni sistem, prosudite sami – navodi Radovanović.

Inače, profesor Škulić navodi da hemijska kastracija koja se pominje nakon svakog seksualnog zlostavljanja ne predstavlja nikakvo rešenje.

– Nekoliko je razloga zbog kojih sam protiv hemijske kastracije. Prvo, ona je dobrovoljna. Zatim postoje razne vrste seksualnog nasilja nad decom koje ne podrazumevaju seksualni odnos i, na kraju, moramo imati u vidu da su hemikalije pomoću kojih se radi kancerogene, a ako hoćemo da budemo zdravo društvo, i zločincima moramo priznati osnovna ljudska prava.

Dobrivoje Radovanović navodi da ni smrtna kazna, koja se sve češće pominje, nije rešenje.

– Istraživanja kojima se, zbog osetljivosti teme, pristupilo izuzetno ozbiljno, nedvosmisleno su pokazala da eventualno uvođenje smrtne kazne i stopa kriminala nisu ni u kakvoj korelaciji.

Podsetimo ovde samo na slučaj ubistva Katarine Janković koje se dogodilo pre ravno pet godina. Na telu devojčice velikom svega 98 centimetara, konstatovano je više od 50 povreda, od kojih je povreda unutrašnjih trbušnih organa izazvala smrtni ishod. Optuženi je dobio 40 godina zatvora, a majka devojčice, okrivljena za saučesništvo, 37. Presuda je, međutim, bila prvostepena, a počinioci zločina koji ledi krv u žilama još uvek nisu pravosnažno osuđeni.

Crna statistika za poslednja tri meseca

21. 07. 2010:

Srđan Nikolić (31) iz Majdanpeka

u stanu svoje majke u Boru ubio je četvorogodišnju ćerku. Otac je nožem devojčicu ubo u vrat.

21.07.2010:

Milan Đ. (50) iz takovskog sela Vrnčani uhapšen je jer je devojčici (12) prikazivao porno materijal. U sudu kažu da je on devojčicu dodirivao po nogama i predlagao joj da se svuče.

26. 06 2010:

U mestu Stari Ledinci, kod Novog Sada, silovana je, a potom i udavljena osmogodišnja devojčica. Dete je pronađeno u kući komšije Mladena Ogulinca (52).

02. 06. 2010:

Dragan K. (52) iz Niša uhapšen je zbog sumnje da je silovao desetogodišnju devojčicu koja je kao dete bez roditeljskog staranja bila štićenica jedne niške ustanove za socijalno staranje.

31. 05 2010:

Leskovačka policija je uhapsila četiri osobe iz Bojnika. Oni se terete da su mesecima seksualno iskorišćavali petnaestogodišnjakinju koja je duševno zaostala i nemoćna osoba.

19. 05. 2010:

Leskovačka policija privela penzionisanog profesora fizičkog D. D. (64), osumnjičenog za pedofiliju. On se tereti da je od septembra 2007. do aprila 2010. godine seksualno uznemiravao i zakazivao sastanke jednoj maloletnoj učenici.

18. 05. 2010:

Jasminko Stepić (60), urednik u Radio Beogradu, i taksista iz Novog Sada Stevan Josimović (61) su osumnjičeni za pedofiliju jer je u njihovim mobilnim telefonima nađen pornografski materijal na kome su maloletnici.

13 05. 2010:

Nastavnik geografije Ivan M. Š. (58) uhapšen je pod sumnjom da je u poslednje dve godine izvršio obljubu nad sedmoricom učenika starosti od 11 do 14 godina.poslednja tri meseca

Dečji SOS telefon

Zlostavljana i maltretirana deca mogu anonimno da potraže pomoć od stručnih lica na SOS telefon, tokom 24 sata, a sadržaji razgovora su poverljivi. Ako izuzmemo povremene projekte, ovo je jedino mesto gde deca, izuzev porodice i škole, mogu dobiti pomoć.

– Deca se uglavnom žale na vršnjačko nasilje, međutim, ima slučajeva kada se žale i na porodično. Nekada dajemo i direktne savete, iako uglavnom pokušavamo da pomognemo deci da dođu do rešenja. U slučajevima kada procenimo da je detetu ugrožen život, zatražimo od njega neophodne podatke i obavestimo o svemu Centar za socijalni rad i policiju. Međutim, važno je pomenuti da deca podatke mogu dati samo dobrovoljno – kaže Željka Burgund, rukovodilac SOS linije.

Vesna Brzev-Ćurčić: Svi snosimo odgovornost

Porast nasilja nad decom je evidentan, ali ga je bilo i ranije, samo se o njemu nije toliko govorilo. Sama deca su učena da ćute u situacijama porodičnog ili seksualnog nasilja. Majke su bile ekonomski nesamostalnije i neosvešćenije, pa su nasilje nad sobom i decom prihvatale kao nešto „što se mora", kaže za „Blic nedelje" Vesna Brzev-Ćurčić, psiholog.

Šta je zajedničko zločinima nad najmlađima koji su se završili tragično, a čiji smo svedoci sve češće?

– Brutalnost, ogoljena agresija, nemanje bilo kakve empatije za žrtvu, korišćenje autoriteta i poverenja koje dete ima, osećaj nadmoći, odsustvo krivice i nemanje odgovornosti prema mlađima.

Šta je uzrok tome?

– Mnogo toga, opšte nezadovoljstvo, zakonske regulative koje se ne poštuju, izostanak šire društvene podrške" Ne treba zaboraviti ni da su ličnosti današnjih roditelja formirane u vremenu socijalnih i ekonomskih turbulencija.

Da li je moguće da niko iz okoline nije znao da su ishodi do kojih je došlo verovatni?

– Naravno da nije. Mentalitet našeg naroda je da o svemu zna i o svemu priča naokolo, ali ne reaguje u odsudnim trenucima. To liči na vođenje računa o tuđoj privatnosti, a u osnovi je potpuni nemar i nezainteresovanost okoline. Takođe nema empatije za žrtvu.

Kako komentarišete reakcije koje uslede nakon zločina? Nedavno smo i ministra policije čuli kako kaže da mu je žao što je smrtna kazna ukinuta, a bio je sklon i da opravda eventualni linč?

– Agresija rađa agresiju i ljudi zaboravljaju da i taj koji je počinio nasilje možda ima decu koja niti su imala veze sa događajem niti zbog njega treba da ispaštaju celog života. Kada govorimo o nasilju, treba govoriti i o porodicama nasilnika koje su takođe, direktno ili posredno, ovim zlostavljane. To nije opravdanje za njih, već pomoć onima koji nemaju udela u zločinu.

Šta sve ovo nasilje govori o nama kao društvu?

– Da smo društvo kao i druga u kojima postoji nasilje, ali ne i veća svest o tome da je svako od nas, bar delimično, odgovoran za ovo. Svi koji ćute, svi koji gledaju otvoreno nasilje preko TV-a, svi koji kupuju novine sa detaljima koji su ponižavajući po žrtvu.

Koja je uloga medija?

– Moram da kažem da je način na koji se obrađuje nasilje skandalozan. Kao da postoji neka vrsta sadizma u prikazivanju fotografija kuće unesrećenog, leša pokrivenog čaršavom, izbezumljenih roditelja na sahrani i slično. Konzumenti medija nisu ni svesni koliko su ovim i sami traumatizovani kako odrasli, tako i deca. Velika je odgovornost na medijima kako izveštavaju, a ne kako podižu tiraže strahom, užasom pa i našom sopstvenom agresivnošću.

Nastavak na Blic...

B92: Deca žrtve nasilja i zlostavljanja