Izvor: Politika, 15.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otopljavanje u fazama
Decenija u diplomatskim odnosima dve države nije dug period. Za Srbiju i Hrvatsku to je početna decenija. Odnosi su uspostavljeni potpisivanjem Sporazuma o normalizaciji odnosa SRJ–RH krajem avgusta 1996. u Beogradu. Deceniju bismo mogli podeliti u dve faze – između kojih je smrt Tuđmana i odlazak Miloševića sa vlasti. Granica dve faze kao da je pratila smenu vekova. U prvoj se malo toga događalo. Trgovina nije postojala, komunikacije i transport su sporo obnavljani. Politički kontakti, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << makar oni vidljivi, bili su marginalni.
U drugoj fazi, posle oktobra 2000. godine, SRJ je nastojala da što više normalizuje odnose sa susedima. Sa Zagrebom to je značilo dijalog na svim nivoima i rad na ugovorima kao putu za rešavanje otvorenih pitanja, pomirenju i dobrosusedstvu. Dve države su prihvatile evropske i evroatlantske integracije kao spoljnopolitički prioritet. To je olakšalo dijalog i postavilo odgovarajuće standarde. Pozitivan trend odnosa potvrđivale su međudržavne posete, sadržaj razgovora i potpisani ugovori. Premijer Srbije je prvi put posetio Hrvatsku u jesen 2005. Nedavna zvanična poseta predsednika Srbije Zagrebu takođe je prva takve vrste.
Razgovori najviših ličnosti, uz konstatovanje strateškog značaja odnosa i odgovornosti Beograda i Zagreba za stanje u regionu, kao osnovu su imali obostrano zalaganje za normalizaciju odnosa. Iako je bio primetan drugačiji raspored prioriteta, odnosi su beležili stalni napredak. Dijalog je povremeno oscilirao, zavisno od izbornih ciklusa u obe države. Do izražaja je dolazilo prelivanje unutrašnjopolitičkih uticaja i stranačkih kalkulacija. Činjenica je i da je Beograd mnogo češće tema u Zagrebu, nego obrnuto.
Potpisano je nekoliko važnih sporazuma: o slobodnoj trgovini, o zaštiti manjina, razgraničenju na Prevlaci i o socijalnom i penzionom osiguranju. Hrvatska je tek 2005. ratifikovala Sporazum o sukcesiji, čija primena, posebno u delu o imovini fizičkih i pravnih lica, za sada izostaje. Verovatno najveći proboj u odnosima označilo je ukidanje viza od strane Beograda, a potom i hrvatska, još uvek, samo suspenzija viznog režima. Posebno je bila značajna razmena vojnih izaslanika i početak policijske i obaveštajne saradnje.
Sporazumom o slobodnoj trgovini ekonomska saradnja je dobila značajan podsticaj. Ukupna razmena od 22 miliona dolara 1999. dostigla je prošle godine 550 miliona. U toj razmeni, Hrvatska beleži suficit. Hrvatska preduzeća uložila su u Srbiju oko 170 miliona evra. S druge strane, još nema registrovanih investicija iz Srbije u Hrvatskoj.
Nakon crnogorske samostalnosti, Srbija i Hrvatska su ušle u novu, rekli bismo, treću fazu odnosa. Šta nas čeka u novoj deceniji, sada kada su akteri samo Beograd i Zagreb? Dok Srbija i Hrvatska "igraju" na istom spoljnopolitičkom terenu evropskih i evroatlantskih integracija, odnosi će napredovati. Zbog toga, već sada u odnosima treba primenjivati standarde i pravno nasleđe Evropske unije. Pogotovo zbog toga što na "temama budućnosti" nema spora.
Otvorena pitanja sa Hrvatskom su sporazum o granici, hrvatska tužba pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, povratak izbeglica, imovinsko-pravna pitanja, nestala lica... Pravi pristup u odnosima je korak po korak, sa rešenjima koja su dobitnička za obe strane: ravnopravno i partnerski, isključivo dijalogom.
Srpska zajednica u Hrvatskoj je u procesu konsolidacije. Njen bolji položaj je neodvojiv od povratka izbeglica. Srbi u Hrvatskoj imaju svoje kulturne, verske, demokratske tradicije i kolektivno pamćenje. Podrška hrvatskoj zajednici u Srbiji i zbog toga je izuzetno značajna. Potrebna nam je transparentna i sadržajna saradnja sa srpskom zajednicom, bez ikakve "instrumentalizacije". Guranje manjinskih i povratničkih tema pod tepih, nedemokratski tretman, incidenti s povratnicima – sve to otvara prostor za manipulacije i radikalizacije na obe strane.
Najzahtevnije će biti pitanje pomirenja, moguće na francusko-nemačkom modelu; takođe, i depolitizovanje istorije i suđenja za ratne zločine. Postignuta saglasnost o individualizaciji krivice je osnova, a saradnja pravosuđa nužna.
Važan faktor u odnosima biće privredna saradnja. Strani investitori u regionu gledaju na ovo područje kao na jedinstveni ekonomski prostor, a zona slobodne trgovine podići će njegovu atraktivnost. Pored klasičnih oblika privredne saradnje, značajni su infrastrukturni objekti, posebno u transportu. Energetska bezbednost je neophodna i bilateralno i regionalno, a deo rešenja je u zajedničkom tržištu struje, naftovodu i mreži gasovoda.
Politički dijalog će jačati saradnjom parlamentaraca i partija, posebno kroz evropske stranačke asocijacije i javnom diplomatijom. Od koristi bi bili i kulturni centri u Zagrebu i Beogradu. Srbija ima interes da s Hrvatskom razvija intenzivnu prekograničnu saradnju i ,,evropeizira" granicu.
Istorija se ne može zaboraviti, različito se tumači, a veliki broj stanovnika i Srbije i Hrvatske ima svoja sopstvena viđenja i iskustva. Međutim, u istoriji se ne živi. Naredna decenija odnosa Srbije i Hrvatske to bi trebalo da potvrdi.
Ambasador SRJ-SCG u Hrvatskoj od 2001-2005. godine
Milan Simurdić
[objavljeno: 15.09.2006.]
