Izvor: Vesti-online.com, 31.Dec.2013, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Otče naš, Kalašnjikovu

Mihaile Timofejeviču, otče naš, iže jesi na nebesjah! Sveti, na tebe silni sa zapadne zemlje žale se kako si poniženima, pokradenima, kljastima, ništima i ubogima... eksploatisanima i ugnjetenima, tutnuo u ruke čime da se saklone i sačuvaju. Više i bolje od srpa i čekića. Pa tako, samo još tebi imamo da se pomolimo, kada si već davno posvećen razrešio sebi da se u nebesa nadeneš.

Igor Kozarski

Jer Bog o nama odavno ne vodi računa, ni srebroljubci svih >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << crkava njegovih. Ni tergovci i kraljevi, ni stranke i firme njihove.

Drugi je zakon bio kada je još carstvije bilo tvoje, kada si nas učio. A stvorio si da sa malo para imamo čime da se odbranimo. I pleme tvoje, a jakože i ini narodi. Od svojih i od inoplemenika - Amerikanaca, Franaka, Angla, Germana, Latina... I nije te zanimalo mnogo kako ćemo ni da li smo crni, beli, žuti... Ili crveni.

Pravo si nam rekao: "Evo vam, pa gledajte..." Jer, ti si svoje obavio.

A ljudi su umeli da te razumeju. Eto, dedušku nekog, tvoga apostola, poslali pre koju godinu u Nemačku na lečenje o trošku Zdravstvenog fonda. Ne srpskog, Mihaile Timofejeviču, srpski fond tera decu na televiziju da prose srca, bubrege, jetre...

Elem, Germanci, carinici, dali da popuni formular, a deduška zdrave pameti i bistar, sve pamti.

Kada ste poslednji put bili u Nemačkoj? A deduška uredno popuni: "Februar - maj 1945". Prevozno sredstvo kojim ste poslednji put putovali u Nemačku? Zaokružite - automobil, avion, voz ili upišite drugo sredstvo. I deduška upiše: "Tenk T-34".

Germanski carinici se zgledali i propustili dedušku. A kako da ga zaustave, Sveti, kada je on naučio sam da prolazi? I da nije prošao, prošao je odavno i više mu nije stalo. Kao tebi, Mihaile Timofejeviču, otče naš, ljubim ti gusenice kojima si Germance u svoju i njihovu zemlju sabijao kada si tenkom po zemlji hodio.

Jer, svakome svoje. Hristos je bio stolar, a ti radnik i tenkovski vodnik. I nisi dao da te razapnu. Svoj krst nisi nosio, nikome drugi obraz nisi okrenuo, na kamen nisi hlebom odgovarao. Ti si ljudskiji Bog. Bolji, naš Bog.

A i nas si gledao kao svoje, otče naš, kada si nas u Kragujevcu hvalio kako lepo tvoja kandila pravimo. Prijao je tvojim nosnicama dim iz naših cevi. Ti nisi tražio tamjan za sebe, nego ekrazit za neprijatelje naše. Znao si da tu žrtvu prinosimo sebi, a ne tebi. Baš kako si nas učio.

Pogledaj sada, otče naš, sa nebesa čada tvoja. Jer ni Rusi više ne mogu da te razumeju kao Srbi. Jer smo rabi postali, Hezbolah je sada više narod od nas. Na svojoj zemlji gore živimo i više nas gaze nego Jevreje u zemlji egipatskoj.

Ali tvoje učenje nisu zaboravili. Jer nikome više ne veruju sem tebi. Samo tvoja ćerka nikada i nikoga nije izneverila. Čak im više nije ni potrebna, jer i bez nje znaju da ne moraju da trpe. Snađu se oni i sa manje.

Srećem deduške neke među Srbljima, jedva da im je 40 leta. U neko vuneno vreme kao junoše naučili su u tebe da veruju, ne praštaju, krst neće da nose.

I jednako na nepravdu ne pristaju. Pričaju mi da im je lakše kada na tebe misle dok na televiziji prate pripremu novoga Zakona o radu, tu novu pljačku najponiženijih i najsiromašnijih koje će da oderu umesto najbogatijih i najbeskorisnijih. Lakše im je tako i kada ih lažu, kada ih na poslu uskraćuju i ponižavaju, kada se kući deci vrate bez čokolade u džepu.

 

Teši ih što još pod prstom osećaju nežnu glatkost čelika, meki prvi hod obarača, slatko iščekivanje pred trzaj. I nišane u mislima ugnjetitelje svoje... Nišane mnogo, Mihaile Timofejeviču. Reže. I više im se ne čeka.

Nastavak na Vesti-online.com...