Izvor: Blic, 25.Maj.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ostao je uvek isti
Na bilbordima Beograda „Kada srce kaže leto, misli Jadran“, na mojim vratima poštar sa velikim kovertom iz Hrvatske. Unutra CD „Ne tražim istinu“ i samo tri reči.
Kada moje srce kaže Dalmacija, odmah pukne slika šibenskih kala, Smojinog Splita i žala Tučepa. U nozdrvama miris lavande, opranog veša komšinice iz centra Vodica, tune sa gradela iz uvale Brača, prosutog dingača sa Pelješca i pijanog mora kod Lošinja. U ušima klape Ljube Stipišića, huk navijača >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << bilih iz stare Plinare i raspevana melodija tetovirana duž jadranskih hridi. Ploča „Ne tražim istinu" ne najavljuje samo oproštaj Miše Kovača od diskografije, već je i dobrovoljna abdikacija cara ostalog bez scene, konkurencije i dostojne zamene.
Taj je glas decenijama zvučna kulisa života južnije od Gorskih kotara pa sve dole do Neretve. Istovremeno freska slikana koloritom ličnih trijumfa i strašnih tragedija. Njegove pesme - veće od Velebita, dublje od Jadrana, zavodljivije od Kornata i tačnije od Očenaša - danas su krajputaši prohujalog vremena i podsetnik na to kako je Mišo, s jedne strane ostao uvek isti, a s druge, paralelno, prolazio kroz dramatične transmutacije - od suverena YU-diskografije i festivalske scene iz doba kada su festivali nešto bili, preko mediteranskog šlager-šampiona, kontradiktornog političkog simbola, večnog izdvojenika i medijskog samuraja naoružanog bolnom iskrenošću.
Autentični „panker glavnog toka" stilom je i gardom nadomeštao vokalnu nesavršenost. On je interpretator koji ume da živi svoje pesme. Junak čiji se status menjao kroz vreme, rastući onako kako je rastao mit, ali i potreba publike za snažnim predstavama predvodnika, pojavama koje snagu crpe na patrijarhatu i nepravdama, svuda od politike preko života, ljubavi do fudbala i zabave. Takav Mišo nema samo večne pesme, milione prodanih ploča i ugled demijurga, već i ego kakav ide uz takav mit.
Sve to, opet, ne sprečava druge da tvrde: Narcisoidni i nevaspitani ruralni tip bez sluha i glasovnih mogućnosti, predstavnik zatucanih Dalmoša i lokalni šatro patriot, veliki Hrvat kao što je bio veliki Jugoslaven. Lošija prošlost...
Ipak, teško je ne gajiti naklonost ka prepotenku ogromne duše. Lajavac stare škole jedini je u stanju da nebo približava i penje onako kako spušta i diže svoju ruku. Publika oduvek na takve znake dopunjava i strofe i refrene horskim pevanjem, sjajno upotpunjujući koncertni doživljaj. To se ne namešta! Taj će tabor lik i delo Miše Kovača, bez intelektualnih mrsomudnji i analize alhemije kulta slavnih, jednostavno opisati rečju „legenda!".
Mišo je jedini preostali primerak onoga čega više nema. Podsetnik na dane kada su junaci takvog kalibra hodali ovim prostorom, a sada samuju u kolekcijama ploča i kaseta naših starih. Nema više odvaljivača od klase, nema Elvisa, Sinatre i Brauna. Ni novih Kovača. Takvi se prosto više ne rađaju. U godinama totalne dekretenizacije muzičkog pejsaža, pokušaji izgradnje galofak giganata po Farmama, Velikim Blatima i medijskim epruvetama, udaljavaju nas od stare istine da se tajna uvek krije u pesmi i onome ko pesmu donosi.
Bez obzira na to što biologija surovo radi protiv nas, veseli saznanje da jedan Mišo postoji. Onaj sa jajima i sposobnošću da naglas kaže kako današnje zvezde nemaju apsolutno ništa dodirnog s vremenom u kojem su prave zvezde zračile po radikalno drukčijim principima: „Ako danas hoćete nekog uvrediti, recite mu da je pevač".
