Izvor: Politika, 21.Okt.2014, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oktoberfest
Da li je nemoguće da sledećeg oktobra svi studenti budu zadovoljni, a nastava svuda počne na vreme i bez prethodnih protesta? Izgleda da jeste, ali to ne treba da nas čudi
Mnogo je razlika između poznatog bavarskog festivala i protesta studenata u Srbiji, ali postoje i dve upadljive sličnosti, otuda i ovakav naslov. Prva sličnost je vremenska podudarnost oba događaja, a druga je da i za jedan i za drugi „festival” postoji izražena svest, pa i očekivanje, da će se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ista stvar ponoviti i naredne godine. Ova druga sličnost je veoma važna i za razumevanje svega. Naravno, ne mislim na zabavu u Hakerbroj festhale, već na to što se ovih dana događa ispred zgrada nekih fakulteta u Srbiji. Stvarno, da li moramo da se pomirimo sa ovakvom slikom svakog oktobra? Da li je nemoguće da sledećeg oktobra svi studenti budu zadovoljni, a nastava svuda počne na vreme i bez prethodnih protesta? Izgleda da jeste, ali to ne treba da nas čudi, jer ni za jedan problem koji traje decenijama nema jednostavnih formula, niti rešenja za jedan dan.
Najteže je razmrsiti one sporove kod kojih su obe strane pomalo u pravu. Studenti su u pravu kada kažu da im je studiranje otežano ukidanjem jednog ispitnog roka, nadležni u visokom obrazovanju, takođe, ne greše kada kažu da bolonjska reforma zahteva polaganje ispita odmah posle pohađanja predmeta (čime broj rokova gubi smisao), a studenti opet imaju pravo kada tvrde da „Bolonja” kod nas nikada nije ni sprovedena kako treba, tako da insistiranje samo na ovom aspektu reforme nije logično. Da li to znači da su studenti više puta u pravu? Ne, to je samo krug koji može da se ponavlja, kao kad brojite „Eci, peci, pec”, pa zavisi samo od koga počnete s brojanjem. Gde je onda rešenje? Umesto rešenja, ja nudim po jednu preporuku za glavne učesnike ovog spora – za nezadovoljne studente i za akademsku zajednicu kojoj i sam pripadam.
Najpre o studentima. Protest je aktiviran zbog konkretnih zahteva koji se tiču trenutnih interesa studenata, od kojih je najčešće pominjan onaj o vraćanju mogućnosti da se ispiti polažu u šest rokova godišnje. Drugu grupu želja čine dugoročni zahtevi i tu su otvorena neka suštinska pitanja, kao što su rad na novom Zakonu o visokom obrazovanju uz direktnije učešće studenata, dugoročno rešenje problema kvaliteta nastave i bolje definisanje opterećenja studenata. Moram da priznam, protest je izgubio deo mojih simpatija kada mi se učinilo da je ova druga grupa zahteva nekako „dodata”. Kao da je bilo više praznih panoa, a nije se baš na svakom moglo napisati: „Vratite nam šest rokova”. Tu je, po meni, suština, studenti protestuju, ali se osnovnim problemima bave onako, uzgred. To samo znači da na ovim protestima glavni voz stoji na sporednom koloseku. Nisam naivan, znam da se protestuje onda kada se mora, kada problem zakuca na vrata, ili, još gore, kada uđe bez kucanja. Zato je moja preporuka studentima da, kada završe s ovim protestima i kakav god rezultat da bude, nikako ne stanu, već krenu u pravo studentsko angažovanje. To znači da otvaraju pitanje po pitanje, ali ne samo ona za jednu sezonu, već i probleme koji nas suštinski koče. Da pokrenemo raspravu o ekstremno slaboj prolaznosti na nekim predmetima, jer to pitanje je najtešnje povezano s brojem raspoloživih rokova. Ali bi bilo dobro da to pitanje postave studenti koji su te „problematične” ispite već položili. Da se profesori prinude da preispitaju preračun broja kredita na osnovu opterećenja. I tako dalje. To angažovanje neće biti lako, ono zahteva promene i u studentskim organizacijama. Njega ne mogu da vode studentski predstavnici koji su više za brze i efektne proteste, nego za dugotrajno delovanje, s neizvesnim uspehom i bez pažnje medija. Pravi predstavnik studenata mora da im ukaže i na to da ni oni, studenti, nisu baš uvek u pravu, da i oni i te kako snose veliku odgovornost za mnoge probleme, a ne da se na njima trenira populizam za neki budući politički angažman.
A sada i o akademskoj zajednici – drugom, daleko odgovornijem činiocu za stanje u visokom obrazovanju u Srbiji. Nažalost, akademskoj zajednici je još teže da se ponaša koherentno, smisleno, vizionarski i proaktivno, za račun svih, a ne za kratkotrajne i partikularne interese. Profesor Vladimir Glišin je prvi napisao da bi za ceo sektor visokog obrazovanja (i nauke) bilo najbolje da smo još pre petnaest godina svi dobili otkaz i onda, svako sa svojom diplomom, si-vijem i pismenim iskazom vizije o svojoj ulozi na univerzitetu, ponovo tražili posao od države. Da smo to uradili, „Bolonja na silu” nam ne bi bila potrebna, zato što bi tako „osvežen” sektor visokog obrazovanja, bez ikakvih problema i na potpuno neprimetan način sve njene dobre strane već bio preuzeo i primenio. Moje saglašavanje sa ovakvom idejom je ogromno, a taman toliko velika je i sumnja da će se to ikad dogoditi. Ali, postoji i ono što je moguće: potrudimo se da ni na jedan univerzitet u Srbiji ne bude primljen niko ko ne bi „prošao” ovaj pomenuti hipotetički konkurs. Uspemo li u tome, postepeno će nestati mnogi problemi za koje mislimo da su nerešivi.
Ne znam koliko sam bio jasan sa ovim svojim preporukama – studentima, da misle i rade unapred, ne kad je već kasno, a profesorima da prolaznost smanjuju pre svega sebi i sebi ravnima, a manje studentima. Nema kraćeg puta do boljeg visokog obrazovanja. Ali, da olakšam onima kojima ništa od ovoga nije bilo jasno, onima koji će svakako nastaviti po starom, navešću jednu rečenicu Duška Radovića. Bio sam toliko slobodan da je malo i preradim, tako da sada glasi – ako ne znate šta biste radili sledeće godine, onda se setite šta ste radili tokom ove, pa ako vas nije stid, radite to isto i naredne. Do sledećeg Oktoberfesta!
Redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta
Vladica Cvetković
objavljeno: 21.10.2014.
.jpg)
