Izvor: Danas, 28.Apr.2015, 10:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odraz, boje, i zvuci
Veliki germanski vladari - od Otona Velikog do Hajnriha IV i Fridriha Barbarose, od saksonske do salijske i dinastije Hoenštaufenovaca - imali su na umu, a delom i ostvarili, snažnu nemačku monarhiju, jasno određenu jedinstvenu državu, i nisu se prepuštali opsenarskim snovima o vladanju svetom.
Ipak, nije samo čovek, kako drži Herodot, već je i ideja - u ovom slučaju, ideja carstva - plod slučaja. Tokom vekova, a i s promenama istorijskih prilika, menja se i sadržaj >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << ideje carstva; kako carstvo gubi svoju stvarnu političku težinu (izbačeno, suštinski, iz igre jačanjem samostalne moći knezova ili žrtvovano dinastičkim interesima, što se događa s Habzburgovcima), tako se snažnije ističe, kao kakvo nadomeštanje, univerzalistički patos ideje carstva koji prikriva odsustvo ili krizu moći. Tako je, u doba kada je germanska politika bila neizvesna i kada su joj pretila strana uplitanja, Aleksandar iz Resa upozoravao da će se, ako carstvo bude uništeno, urušiti i poredak sveta.
Carski patos jeste patos odsustva, nejednakosti između veličine ideje i bede stvarnosti koju je Danuncio prikazao u usudu kosmatog Žigmunda, "burna carska duša / što imaše koji dvorac, ali ne i svet". Ideja carstva stremi ka utopijskoj budućnosti, ali se hrani mitskom prošlošću, napaja se davno prošlim i iščezlim sjajem; njena slava je uvek einst, nekog davno prošlog vremena, kao što je car Maksimilijan govorio za slavu Regensburga.
Dunav, koji pod Kamenim mostom protiče veliki i taman u večeri ispresecan vrhovima talasa, kao da podseća na iskustvo svega onoga što nedostaje, proticanje vode koja je odmakla ili će odmaći, ali nikada nije. Vazduh i mračne vode bogate su vetrom, odrazima i bojama, zvucima, ptičijih krila, trave koja se lagano povija i uranja u tminu, ali, ulazeći u grad bogat kulama, imam utisak da se uvlačim među dve stranice neke knjige, onu starog Gumpelchajmera, koji podseća na prošle vekove, i Karla Bauera koji podseća na Gumpelchajmera. Dobro je u tom tanušnom prostoru između dve stranice - možda i nisu dve stranice, već lice i naličje istog lista - zaštićeni smo od nepogoda događaja. Hajnrih Laube je, 1834, sanjao idilu starog Regensburga, s milim devojkama koje su dopuštale da ih se poljubi spuštenog pogleda, setnim i prolaznim pesmama poput talasa Dunava i bez policajaca i recenzenata unaokolo. Idila ne voli mobilizacije ni organizaciju, beži od pravila javne bezbednosti i policija kulturne industrije.
Iskreno govoreći, nisam došao da tražim ono čega nema, premda prošlost, na neki način, ipak ima veze sa ovim zastajanjem u Regensburgu. Maršalka me čeka na početku čuvenog i drevnog kamenog mosta, iako sam stigao u grad s druge strane. Nije to neočekivani hir, uvek su joj se dopadale reke i lukovi koji objedinjuju njihove obale, još od vremena gimnazije, kada se činilo da od njenog osmeha sve postaje stvarno, a karnevalska traka okačena o luster pretvarala se u kometu koja blista u noći.
Iz knjige "Dunav", izdavač: Arhipelag, prevod sa italijanskog: Snežana Milinković
