Izvor: Politika, 18.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odlazim u ilegalu
INTERVJU
„Atelje ne sme da bude grobnica. Tu mora stalno nešto da se radi. Kažu da iz najprljavijih ateljea izlaze najčistija umetnička dela”, govori nam Peđa Nešković, laureat „Politikinog” priznanja za najbolju izložbu, uvodeći nas u svoje radno skrovište na Starom sajmištu, gde je Marsel Marso izvodio predstavu „Čekajući Godoa”. O tome kako izgledaju ateljei u zgradama bivšeg logora pisano je manje ili više. Nešković je duhovit i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ironičan, pa uspeva da deo enterijera uporedi sa Gugenhajmom!
Prošlogodišnja oktobarska izložba „Novi dendizam” u galeriji „Ozon” vrednovana je kao multimedijalni projekat koji se na provokativan, vedar, ali i ironičan, način bavi problemima umetnosti, ponašanja i mode, ali i univerzalnim problemima i relacijama u kontekstu vremenskog protoka.
Umetnost Peđe Neškovića zasnovana je na principu kreiranja umetnosti od stvari i elemenata koji ne čine umetnost. Fascinacija kičom i trivijalnošću i nastojanje da se ona transponuje u umetnički izraz traju gotovo pet decenija. Za Neškovića je kič nešto plemenito, u njemu vidi polazište za sve što stvara.
Sredinom šezdesetih, kada je Peđa Nešković počeo svoju izlagačku praksu, zajedno sa Radomirom Damnjanom, Dušanom Otaševićem i Radomirom Reljićem, njegovo slikarstvo je u trenutku zbunilo publiku svojim specifičnim govorom. „Ova zbunjenost traje do danas jer Peđa stalno pozicionira svoj rad unutar one veoma osetljive linije percepcije gde svako oko, pogotovo ono koje nije trenirano, različito vidi i tumači njegove napore da spoji dva sveta – svet svakodnevice obojen vedrinom trivijalnosti, detinjarija i kiča i prostor umetnosti u kome se ove senzacije artikulišu u jedan komplikovaniji govor”, napisao je jednom prilikom kritičar Slavko Timotijević.
Dendizam se u Srbiji više isticao pre Drugog svetskog rata nego posle njega. Oni koji su želeli da se razlikuju od drugih, koji su, na primer, bili jako loše obučeni, vadili su iz ormara neke stare stvari. Novinari su se, na primer, odevali u Kondinoj ulici kod jednog čoveka koji je iz inostranstva dobijao sakoe od tvida.
Kako su započela Vaša istraživanja svakodnevnih i odbačenih predmeta koji će kasnije ući u „novi” svet?
– Moram da se vratim u detinjstvo. Moj otac je bio oficir i stalno smo se selili u razna mesta u provinciji. Na mene je neverovatan utisak ostavio „zid smrti” koji je gostovao u Kragujevcu. Fascinirao me je oblik te okrugle, fantastične konstrukcije po kojoj neki tipovi voze motor i gomila sveta koja stoji na obodu tog ogromnog bureta. Uvek sam imao sklonost da zalazim po nekim podrumima i šupama, a i moj deda je imao kovačnicu u kojoj sam sakupljao predmete, otkrivao nove ambijente, registrovao oblike, boje. Sve je to u mom arsenalu i, priznajem, teško je boriti se sa tom ogromnom količinom koju sam ubacio u fundus. Od tih predmeta nastaju umetnička dela, kao iz mašine za mlevenje mesa.
Setio sam se maločas da sam šezdesetih godina otišao na neki otpad u Višnjicu i stao zaprepašćen pred brdom nekakvih plehova elipsastog oblika na kojima je pisalo „Nova ideja”. Uzeo sam samo jedan pleh. Godinama je taj pleh stajao u mom ateljeu čekajući na red da bude identifikovan i da od njega nastane neki umetnički rad. Tek sam devedesetih napravio rad „Nova ideja”. Sada mi je žao što tada nisam kupio celo brdo tih plehova.
Razvijali ste svoju umetničku ličnost pod uticajem američkih i engleskih slikara. Gde ste i kako tada upoznavali njihovo delo?
– Nisam izlazio iz ambasade SAD, jer su tamo imali svakojake knjige i časopise koji su me zanimali, i tako sam sebe vaspitavao na američkom ekspresionizmu. Rotko, Klajn, Gaston, Polok bili su moji uzori. Akademija primenjenih umetnosti koju sam upisao nije mi to dala. Tamo uopšte nismo imali priliku da razgovaramo o radovima. S druge strane, scena je bila veoma interesantna. Ovde su gostovale izložbe iz Amerike, Engleske, Italije. Razgovore o umetnosti vodio sam sa svojim drugarima i kolegama, Lazarom Trifunovićem, Mićom Popovićem, Damnjanom. Kada sam 1989. godine imao retrospektivnu izložbu u Muzeju savremene umetnosti Lazar Trifunović mi je rekao: „Nama sada preostaje da verujemo u to što ti radiš.”
Upoznali ste i slavnog Dejvida Hoknija. Kakav je utisak on ostavio na Vas?
– Da, upoznali smo se u njegovom ateljeu, a zajedno smo izlagali u galeriji „Grabovski” na londonskom Lester skveru. Dejvid Hokni je sin nekog rudara, i tada je nosio zlatnu čačkalicu obešenu oko vrata. Jedna čarapa mu je crvena, druga zelena, a stan uređen kao što bi bio uređen stan moje bake!
Vašu izložbu u „Ozonu”nazvali ste „New dandy”. Kako se dendizam manifestovao ovde, u Srbiji?
– Dendizam se u Srbiji više isticao pre Drugog svetskog rata nego posle njega. Oni koji su želeli da se razlikuju od drugih, koji su, na primer, bili jako loše obučeni, vadili su iz ormara neke stare stvari. Novinari su se, na primer, odevali u Kondinoj ulici kod jednog čoveka koji je iz inostranstva dobijao sakoe od tvida. Tu se oblačio sav beogradski krem. Onda su došli komisioni, a danas je sve nekako uniformisano.
Dendizam je zapravo isticanje mišljenja koje se razlikuje od drugih, nastojanje da pokažemo ostalima šta su mogli da urade, a nisu. Novi dendizam je neka vrsta rekapitulacije u novom vremenu, plasiranje nove elegancije, nove posebnosti. Zato u video-radu koji je prezentovan na izložbi nosim ekskluzivnu garderobu koja nije u masovnoj upotrebi. Kao i moda, i umetnost je proizvodnja novih stvari.
Da li ste nekada dobili negativnu kritiku?
– Koliko znam, nisam. Negativnu kritiku mogli bi da napišu oni koji ne razumeju šta radite. Oni vole crno, a vi pravite svetlo i široko. Meni nisu pomagale negativne kritike, nego ljudi koji su bili protiv onoga što radim. Zahvaljujući njima sam opstajao.
Posle izložbe u „Ozonu” mnogi su se uplašili da ćete napustiti sliku.Ima li razloga za strepnju?
– Ne. Uvek sam slikao i imam ogromnu želju da nanosim boje. Evo, ovde ima oko 300 radova nastalih tokom poslednjih nekoliko godina. Sad su me inspirisale one šarene, karirane mušeme kojima se prekrivaju stolovi. Po uzoru na srpski ukus. Dosta je bilo medijskog angažmana oko ove poslednje izložbe, pa sam sada odlučio da za neko vreme odem u ilegalu.
[objavljeno: ]
.jpg)
