Izvor: BKTV News, 20.Apr.2012, 10:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od Sodome do Gomore: tur-retur /3/
I najzad, posolednji nastavak ubedljivog i korisnog priloga profesora dr Ljubomira Madžara, vrsnog analitičara i naučnika, o našoj stvarnosti. U ovom nastavku on ukazuje na puteve izlaska iz krize.
Zahvalan sam prof. dr Madžaru da sam na prostoru moje kolumne mogao da uvrstim i ovako bilistavu analizu.
3. U potrazi za rešenjima
Probleme je mnogo lakše identifikovati i obrazložiti negoli iznaći njihova rešenja. Ovde će po ko zna koji put biti upozoreno da >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << nije očigledno da svaki problem ima rešenje, a da je, primera radi, ispitivanje uslova egzistencije rešenja u matematici najsuptilniji i doslovno fundamentalni saznajni prodor. Mora se uvažiti činjenica da vlast i njena oportunistička i oportunistički beskrupulozna politika može doista da produkuje takve zastrašujuće problemske spletove za koje čak objektivno ne postoje rešenja. A ukoliko i postoje, nisu na raspolaganju i nisu sprovodiva uz zatečene i prethodne odnose između subjekata i njihove obrasce ponašanja. Pogotovo ne uz ona politička ponašanja koja su dala pečat našem vremenu. A sama promena tih odnosa i obrazaca može u datim okolnostima da bude neizvodljiva. To se svodi na rešivost problema u nekom apstraktnom smislu, ali na njihovu nerešivost u konkretnim institucionalnim i političkim okolnostima, hic et nunc. Imajući ovu metodološku ogradu u vidu, preporučuje se oprezno čitanje ostatka teksta koji je posvećen rešenjima ili „rešenjima“.
(1) U nemalom broju studija posvećenih krupnim ekonomskopolitičkim preokretima, usmerenim na saniranje velikih privrednih urušavanja i otklanjanje pratećih šteta, često se kao prva mera preporučuje da država prosto prekine sa izazivanjem šteta u koje je ogrezla i energično skrati preterane ili nepotrebne izdatke koji su temaljni uzrok teške fiskalne krize. To bi mogla da bude prva preporuka i u našem slučaju. Najviši je prioritet, a možda čak i jedan od onih koji su lakše ostvarivi, da država promeni – u granicama mogućnosti preuredi i upristoji – samu sebe. Za početak da ukine one najbesmislenije propise kakvih se mnogo namnožilo a nisu teški ni za otkrivanje niti za opovrgavanje. U stručnoj literaturi već se skupilo dosta materijala u kojima su ti propisi obeleženi i gde je ponuđena ubedljiva argumentacija u prilog njihovog ukidanja ili dalekosežnog strukturnog preoblikovanja. Mogla bi, pa i morala, da bude konačno stavljena u pogon gromoglasno najavljivana a još uopšte neaktivirna giljotina propisa. Zna se da u tom poslu postoji otpor zainteresovanih, ali je i opšta ekonomska situacija toliko zaoštrena da pritisci koje ona stvara mogu da budu dovoljno snažni da se ti otpori skrše.
Jedno jako rašireno, u političkim prepucavanjima previše zloupotrebljavano a donekle i diskreditovano, uverenje jeste ono o endemičnoj raširenosti korupcije. O korupciji ne postoje serije zvaničnih podataka i ozbiljan čovek će uvek osećati tešku nelagodu kad krene o njoj da govori. Ako o opsegu korupcije niko ne može govoriti sa nekom sigurnošću, sa punom uverenošću može se govoriti o percepciji naše korupcije u inostranstvu i o žalosnim mestima koja zauzimamo na relevantnim međunarodnim listama. Takođe se uvereno, i bez rizika da se pogreši, može govoriti i o privrednosistemskim, tj. regulativnim mehanizmima, čija struktura može skoro egzaktno da se okarakteriše sa stanovišta prostora koji pružaju za korupciju. U našem sistemu mnogo je toga što je prepušteno diskrecionom odlučivanju, a takvi aranžmani prosto zazivaju korupciju i bilo bi pravo čudo kad u njihovim razjapljenim pukotinama ona ne bi silovito ižđikala i dobro se razbokorila. Ako je tačno da se, primera radi, u javnim nabavkama gube stotine miliona evra, onda je to fantastična prilika da se institucionalnim pomeranjima ostvare ogromni finansijski efekti.
Drugi pravac delovanja u istom duhu jeste sasecanje subvencija. Neki sektori su, kad je o subvencijama reč, postali rupe bez dna. Sve i kad ne bi bilo drugih institucionalnih manjkavosti – a one su naš sistem doslovno preplavile – ti subvencionisani sektori, izvlačeći životne sokove iz ostatka privrede, povukli bi u bezizlaz celu privredu. Nekim ekonomistima naročito besmisleno izgledaju subvencije za otvaranje novih radnih mesta. Ako su ta radna mesta, u celini gledano, tj. za ceo vremenski horizont budućeg zapošljenja, isplativa, čemu subvencije? Zar poslodavac ne bi mogao da u prvih nekoliko godina na novootvorenom radnom mestu podnese gubitke, pa da ih potpuno ili čak obilno nadoknadi u nešto daljoj budućnosti, s obzirom na to da je mesto u celini, tj. obračunato za ceo očekivani period zapošljavanja, po pretpostavci rentabilno? Ako ta pretpostavka ne stoji, onda sa ekonomske tačke gledišta takvo zapošljavanje nije ni poželjno ni potrebno, sa subvencijama ili bez njih. Neka ovde, tek podsećanja radi, bude podvučeno da se političari pri alokaciji subvencija i čak odlučivanja da se na tu meru uopšte orijentišu, rukovode maksimiziranjem izborne podrške a ne valjanim ekonomskim kriterijima. Odluke inspirisane neekonomskim kriterijima ne mogu da budu ekonomski opravdane. Čini se da nije nemoguće dokazati da mnogim subvencijama nema mesta i da je to krupna rezerva za kosolidovanje privrede.
To, razume se, ne bi značilo ukidanje svih subvencija, ostaju infrastrukturna preduzeća kod kojih će one morati i dalje da se dodeljuju, ali će i tu biti potrebno dalekosežno preispitivanje. I subvencije i gubici u javnim preduzećima odavno su se i uveliko pretvorili u zaobilazni i parlamentarno neodobreni (i nekontrolisani!) način – sigurno nelegitimnog, a za neke komponente bi moglo da se pokaže i nelegalnog – povećavanja javne potrošnje. Zaključak je jasan: reforma treba da obuhvati i one segmente na kojima će subvencije ostati ali na kojima one moraju radikalno da se menjaju, i obimom i kad je reč o alokaciji.
(2) Za aktere političkog odlučivanja može od značaja da bude sledeća napomena. Privreda je, u celini gledano, toliko zapuštena i finansijski toliko po(t)kopana, da njena konsolidacija zahteva vrlo radikalne, u pravom smislu prevratničke i za široke klase subjekata, ako ne i za celo društvo, nepojmljivo bolne mere. Na samom pragu verovatnih drastičnih intervencija postavlja se pitanje da li su takve mere politički izvodive. Ako i jesu, garnitura koja bi se osmelila da ih izvede ne može se nadati dugu politčkom životu. Ne treba zaboraviti da je u većini evropskih ZUT politički direktorijum koji je krenuo sa reformama već na prvim narednim izborima izgubio vlast. Biračko telo ne toleriše oštre i žestoke lekove čak i kad je to jedina prava terapija za upropaštenu privredu. To i jeste naveći strukturni defekt, a pandan mu je pravi funkcionalni otkaz, političkog sistema: biračka javnost štedro daje glasove svakoma ko joj ponudi kratkoročna poboljšanja, pa makar ukupni, u dalju budućnost pomereni, troškovi bili i mnogostruko veći; i obrnuto, ne prihvata kratkoročne žrtve, pa makar razuno očekivani budući rezultati tih žrtava bili i mnogokratno veći!
Sa takvom demokratijom, a u tom pogledu sve su slične, veliki zaokreti su na samoj granici izvodljivosti. Naravoučenije je da tekućom politikom privredu ne treba previše osakatiti, jer njeno ozdravljenje i konsolidacija mogu da budu politički neostvarivi. Druga pouka se odnosi na računicu relevantnu za onaj direktorijum koji bi politiku konsolidacije rešio da preduzme uprkos verovatnoj političkoj smrti već na sledećim izborima. Na prvi pogled, takva „samoubilačka“ akcija nije politički isplativa. Ona možda nije politički isplativa ni „na drugi pogled“. Postoji, međutim, jedan scenario u kome bi se za tu dalekosežnu u hazardnu ekonomsku politiku mogla naći i politička računica. Ako bi naredni izbori i bili izgubljeni, biračko telo bi kasnije i naknadno moglo da se priseti ko je zaista rešio epohalni ekonomski problem za društvo kao celinu. To bi možda u dužoj vremenskoj perspektivi dalo izglede onima koji su se svesno žtrvovali gubeći izbore neposredno po iniciranju reformi. Na ovom nivou posmatranja to što je rečeno očigledno spada u političke spekulacije; na profesionalnim i bolje upućenim političarima je da detaljnije razmotre i tačnije izračunaju političke koristi i troškove od jedne ovako hazardne globalne operacije. A kad je nesrećna situacija u koju je privreda potisnuta globalno hazardna, onda i politika koja treba da je konsoliduje i preobrazi mora da bude globalno neizvesna.
(3) Suština velikog ekonomskopolitičkog poduhvata koji bi, suprotno logici politčke aritmetike i prihvatajući na kraći rok velike hazarde i moguće političke gubitke, krenuo u veliku operaciju dalekosežnog preobražavanja privrede, sastoji se u tome da tekuću potrošnju vrati u granice proizvodnih mogućnosti i raspoloživog BDP. Takvo agregatno i na ceo sistem primenjeno prilagođavanje potrošnje proizvodnji, tj. raspoloživim sredstvima, neće moći da se izbegne. Moraće da bude izvršeno zato što nije moguće trajno trošiti više nego što se proizvodi. Donacije su presahle već tri gorine nakon oktobarskog prevrata a dalje zaduživanje ima svoje jasne granice o koje je sistem već udario. Dobro je poznato da je sposobnost dodatnog zaduživanja opadajuća funkcija ukupnog duga. Svetao izuzetak u tom beznađu može da bude MMF, ali on ima svoje uslove koji, u rovitoj i mnogostrano načetoj privredi mogu, a možda i moraju, da budu i sami krajnje neugodni. Onome ko je prezadužen niko neće dalje da pozajmljuje. Sa visinom duga i (ne)mogućnošću daljeg zaduživnja povezane su i SDI: sposobnost pune valorizacije ovih investicija zavisi od međunarodne likvidnosti zemlje – investitori bi želeli da ono što zarade u domaćoj valuti prenesu, ako ustreba i ako se pokaže kao celishodno, u zemlju porekla ili bilo gde u svetu – a ta likvidnost dolazi pod neugodan znak pitanja kad (pre)zaduženost pređe neke granice. Zaključak je jednostavan: kad prestanu mogućnosti daljeg, mahom spoljnog, zaduživanja, pedvidivo presahnjuju i SDI.
Kad prestanu ti spoljni dotici finansijskih resursa, sa izuzetkom doznaka koje nisu dovoljne a za koje se ni same ne zna tačno kako će se dalje odvijati, prestaju i mogućnosti trošenja iznad i preko raspoloživog BDP. A tu negde nastaje, figurativno rečeno, sudnji dan. Alternativa je sasvim jasna i lako se formuliše. Ili će se taj povratak u okvire vlastitih resursa (iz)vršiti planski i anticipativno, uz moguću savetodavnu i kreditnu podršku MMF-a, ili će se „sudnji dan“ oportunistički odlagati do krajnjih granica mogućnosti, da bi se najzad sistem sa velikim treskom i ogromnim, tehnički izbeživim, štetama i gubicima survao na daleko spušten nivo sopstvenih mogućnosti. Jasno je koje je od ovih alternativa ekonomski racionalna, ali je takođe jasno koja je politički celishodnija ukoliko relevantni akteri nastave sa svojim oportunizmom i produže svoje odluke da izračunavaju uz oslonac na skraćeni vremenski horizont, uz ignorisanje svih efekata koji izlaze van okvira skučenog intervala opredeljenog njihovim mandatom. Ovo je jedan od brojnih primera nepodudaranja, pa i spektakularnog sukoba, između onog što je ekonomski racionalno i onog što je u poznatoj skučenoj optici politički isplativo.
(4) Nijedna od predloženih mera, ali i onih brojnih zahvata koji nisu predloženi, neće dati potrebni rezultat ako se u privredi najzad ne uspostavi finansijski red, i to na način koji garantuje njegovu dugoročnu održivost. To znači odlučno sređivanje sudskog sistema, uključujući otklanjanje deformacija koje je stvorila njegova najnovija „reforma“. Bez nezavisnog, resursno obezbeđenog i efikasnog sudskog sistema ne može biti govora ne samo o pravoj tržišnoj privredi nego ni o organizovanom društvu posmatranom u celini. Sređeno društvo je jedini pravi kontekst za tržišnu privredu, pa je van sfere mogućeg imati delotvornu privredu u haotičnom i pravno neuređenom društvu.
No, sređivanje sudstva nije jedini krupan poduhvat neophodan za uspostavljanje finansijske discipline i poslovnu konsolidaciju privrede. S obzirom na ogromnu zaduženost i na činjenicu da je većina organizacija već zagazila u pogubnu zonu nesolventnosti, moraće se napraviti program finansijskog ozdravljenja privrede. Za taj projekat bi trebalo formirati visoko specijalizovan tim nesporno kompetentnih eksperata. Generalni pravci na kojima će verovatno morati da se potraži stabilno i trajno održivo rešenje jesu (1) organizovan i dogovoren otpis dela dugova za koji bude moguće izdejstvovati saglasnost poverilaca, (2) temeljno reprogramiranje preostalog duga sa znatnim produženjem rokova otplate, (3) zamena starih, manje povoljnih dugova novozaključenim povoljnijim kreditima, i (4) multilateralna kompenzacija, uz podrazumevanje da njeni dometi nisu osobito veliki budući da se privreda kao celina pokazuje kao krupan neto dužnik i da se njen agregatni manjak ne može podmiriti međusobnim prebijanjem dugovanja i potraživanja.
Bitan deo ove krupne operacije jeste finansijsko sređivanje, a javlja se iskušenje da se upotrebi reč upristojenje, same države. Prvi logičan korak u opštoj finansijskoj konsolidaciji mora očigledno da bude generalno razduživanje države. Budući da je taj dug tokom podužeg vremena narastao do iznosa koji se ne da lako namiriti, a u tekućem finansiranju budžet je već upao u ozbiljne teškoće, za operaciju razduživanja država će morati da (pokuša da) pribegne nekom novom dodatnom javnom zaduživanju. Bilo bi to i ovoga puta zaduživanje u inostranstvu. Time bi dosadašnje nelegalno i konfiskatorno gomilanje nepodmirenih obaveza bilo zamenjeno zakonito sklopljenim i ugovorno formalizovanim zajmovima. Ako bi ta operacija bila izvedena odgovorno i profesionalno, ona bi mogla da urodi znatnim društvenim koristima. Ona bi veliki broj firmi vratila u zonu normalnog privređivanja, bitno povećavajući njihovu efikasnost, i to tako što bi firme izvukla iz aktuelne zone poslovne obamrlosti. S druge strane ona bi veliki broj firmi spasla od gotovo sigurnog bankrota, spasavajući tako i radna mesta, i dodatu vrednost, pa i neto efekte koje bi te firme ostvarivale u vidu čiste dobiti. Tolika zaduženost države prema privredi inače je sablažnjiva i sasvim izvan okvira kojima je definisana poslovna kultura u modernoj tržišnoj privredi; zbog grozomornih signala koje ona emituje međunarodnoj poslovnoj javnosti, ona bi morala da bude otklonjena sve i kad iz nje ne bi proisticale ogromne ekonomske štete.
(5) U Srbiji nije strukturno deformisan i brojnim disproporcijama opterećen samo razvoj privrede posmatran kroz ubrzano a nepovoljno menjanje odnosa između pojedinih sektora (naročito sektora u realnom delu privrede u odnosu na one iz sfere usluga, kao i sektora razmenljivih u odnosu na sektor nerazmenljivih dobara, pri čemu se ove dve klasifikacije dobrim delom i sasvim očevidno preklapaju). Druga strana tog neravnotežnog i poremećenog rasta jeste neravnomeran institucionalni razvoj. Donesen je ogroman broj novih zakona, a furiozni tempo legislativne aktivnosti posebno je došao do izražaja u poslednjih par godina. Uvažavajući i potrebu i korisnost ovako obezbeđivanog popunjavanja institucionalnih praznima, mora se upozoriti na više nego ozbiljne prateće probleme. Mnogo toga što je izglasano u Skupštini i bez oklevanja ozvaničeno ne zadovoljava minimalne standarde kvaliteta, a posebno se pokazuje kao neprilagođeno specifičnostima naše privrede.
Za pripremanje zakona zemlja, naime, ne raspolaže potrebnim kapacitetom, a posebno je kritičan nedostatak vrhunskih pravnika u državnoj upravi. Zakoni se pišu naprečac i u velikoj brzini, sa mnogo protivrečnosti između pojedinih pravnih akata, ali i unutar njiih. Skupštinska rasprava je takođe ispod potrebnog, pa i nasušno neophodnog minimuma. Vladajuća koalicija ima, makar i tesnu, većinu i u zakonske tekstove se mnogo ne udubljuje, glasajući za njih mehanički i automatski. Opozicija te tekstove čita pažljivije i nastupa sa vidnim brojem amandmana, ali joj to mnogo ne pomaže jer koalicija na vlasti može sebi da dozvoli luksuz ignorisanja sugestija i predloga iz opozicionih krugova. Mnogo zakonskih tekstova predstavlja, opet na brzinu pripremljene i nekritički preuzete, prevode pravnih akata EU. To ne može biti dobra praksa jer se ovdašnje prilike bitno razlikuju od onih u EU. Razvojni nivo Srbije toliko je daleko od relevantnog evropskog proseka da je već sam taj razlog dovoljan da nekritičko preuzimanje evropskih rešenja (i tekstova!) stavi pod ozbiljan znak pitanja.
Tu su zatim i potrebni podzakonski akti. Sami zakoni su samo vrh ledenog brega a za ogromnu masu pratećih akata postojeća vlast nije ni pokušala da osigura potreban kapacitet zarad njihove produkcije. O kvalitetu da se i na govori. Priprema svih tih akata ogroman je posao, a sa žalošću mora da se konstatuje da se aktuelna vlast nije postarala da pokrene makar onaj stručni potencijal kojim zemlja već raspolaže. Neka budu pomenute i prateće agenicje i službe bez čijeg redovnog delovanja i efikasnog rada ne može biti govora o valjanoj primeni zakona. U agencijama Srbija inače ne oskudeva, ali su one osnivane ne prema kriteriju aktiviranja propisa i njihove sistematske i trajne primene, nego prema pogodnostima i „potrebama“ da se osiguraju komforna mesta za uhlebljenje partijskih aktivista i „politički podobnih“ kadrova. To je tek jedan od razloga zbog kojih dalekosežna reforma javnih službi treba takođe da bude jedan od krupnih prioriteta u velikom poduhvatu institucionalne obnove i rekonstrukcije svekolikog regulativnog okvira.
*
Sve ono što će morati da se preduzme oko konsolidovanja privrede, reforme javne uprave i široko postavljene transformacije institucija – ogroman je posao. Prvi korak u racionalnom pristupu reformi jeste da se sagleda opseg toga posla i da se trezveno procene kapaciteti i mogućnosti za njegovo obavljanje, uzimajući u obzir i trezveno sagledane izglede za ekspanziju tih kapaciteta. Mnogo toga čisto fizički neće moći da bude obavljeno u periodu koji bi bio dovoljno kratak da bi već u narednim godinama mogli da se očekuju znatniji rezultati, shodno prirodi promena koje će morati da se preduzmu. Mnoge neminovne promene takve su prirode da njihovi puni rezultati mogu da se očekuju samo u dugoročnijoj perspektivi. To što će morati da se menja tako je obimno da u narednih par godina sigurno neće moći da se završi. No, ako se mnogi od tih prešnih poslova i ne mogu završiti u intervalu koji je onoliko kratak koliko bismo želeli da bude, sigurno je da je i neophodno i moguće da zamašan rad na njihovoj realizaciji počne smesta, tj. čim u ovoj zemlji, nakon što se okončaju predstojeći izbori, potrebna ovlašćenja dobiju one političke snage koje su i rešene i osposobljene da se konačno upuste u realizaciju ovog epohalnog poduhvata.
Tweet
