Izvor: Politika, 11.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od Banjske do Gračanice
Dan 27. 1. 2008, slava Svetog Save. Ponovo automobil jezdi kroz praskozorje prema Kosovu i Metohiji. Boravio sam tamo tačno pre sto osam dana. Da li se išta promenilo na Kosovu i Metohiji za protekli period.
Ovog puta prelazimo ,,administrativnu granicu”, koja je blizu manastira Banjska. Taj manastir je ujedno i prva tačka našeg odredišta. Područje je naseljeno Srbima i tu nema problema i straha. Samo mesto, Banjska, ima oko 700 žitelja. Odlazimo u manastir. Tu nas, kao i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uvek i u svakom manastiru dočekuju monasi sa radošću. Obilazimo zidine koje treba sanirati i diskutujemo o načinu sanacije crkve i obnavljanju celog kompleksa.
Ispod trema konaka sede stanovnici Banjske i skromno slave slavu Svetog Save. Slava i onako ima duhovni značaj, a ne materijalni.
Posle nekoliko sati napuštamo Banjsku i krećemo put Gračanice. Da bi dotle došli moramo proći severnu i južnu Kosovsku Mitrovicu i Prištinu. Bez nekog vidnog uzbuđenja prelazimo tu zonu koja odvaja srpski i šiptarski živalj. Od Kosovske Mitrovice do Prištine sve je izgrađeno u jednom urbanom haosu, koji je verovatno logičan samo lokalnom stanovništvu. Nema srpskih kuća, osim ruina koje su davno demolirane. Naravno, to nikome ne smeta. Od glavnog puta nema nikakvog odvajanja za pristup stambenim objektima pored puta. Kako se pristupa tim objektima verovatno znaju samo meštani.
Uz put srećemo nekoliko svadbenih povorki. Scenografija je već poznata. Vijore se zastave Albanije, Sjedinjenih Država i Nemačke. Malo me čudi da nema zastave Slovenije.
Interesantno je da ni jedan grob na šiptarskom groblju, koje je unutar teritorije gde žive Srbi, nije taknut, za razliku od srpskih grobalja koja se nalaze na teritoriji gde žive Albanci. U samoj Prištini, nasipaju zemlju, visine oko deset metara, i nasip je već došao do same granice groblja. Siguran sam da će uskoro celo to groblje biti sahranjeno, ali sada zauvek. Znači, postoji novi pojam: ,,sahranjivanje grobalja”. Dobro je učiti i u zrelim godinama.
Priština se nije mnogo izmenila. I dalje na zgradi hotela, u kojem odsedaju strani državnici, nakaradna je kopija Kipa slobode iz Njujorka. To mora da se čuva. To je jasan simbol da je Amerika glavna poluga i nada za sticanje nezavisnosti.
Ulazimo u Gračanicu. To je mala srpska enklava koja se zbila oko manastira. U manastirskom kompleksu, ispred ulaza, čeka nas vladika Artemije sa ostalim monasima. To je susret prijatelja.
Provodimo nekoliko sati u razgovoru. Teme su već uobičajene. Kosovo i Metohija, budućnost tog dela Srbije, i šta ako....? Naravno, i vladika i monasi su smireni, predani Bogu i svojim molitvama. U njihovim očima nema straha ili srdžbe.
Vladika Artemije je jedan veliki borac za Kosovo i Metohiju. Divim se tom ljudskom gorostasu niskog rasta. Pored svih svojih redovnih obaveza, on se bespoštedno bori, rečima i papirom da Kosovo i Metohija ostanu sastavni deo Srbije.
Samo se pitam da li stanovnici Evrope, a posebno Srbije, dovoljno znaju šta se tamo dešava? Jedno je čitati novine i gledati televiziju, a sasvim drugo je videti muku ono malo nešiptarskog življa koji proživljava dane u strahu i neizvesnosti šta će doneti sledeći dani. I pored toga, u školi u Gračanici je održana slava Svetog Save, uz pesmu dečijih glasova koji, nadam se, da će dostići nebesa i uslišiti Svemogućeg da im pomogne. Nisam znao da li da plačem ili da se veselim sa tom nedužnom decom. Imam dovoljno godina da znam da razum i emocije treba razdvojiti, posebno u ovakvim tmurnim i nesrećnim vremenima.
Imam utisak, iz razgovora sa Srbima u Gračanici, da su svesni da će delovati prvo papir pa onda sila, koja će se lomiti preko njihove dece i njih samih. Beograd strahu na Kosovu i Metohiji ne veruje. Kad dođe vreme plakanja, biće kasno. Suze nisu donele nikada nikakav boljitak osim emotivnog pražnjenja.
Trenutno, Kosovo i Metohija su mirni. Šiptari čekaju mig da krenu prvo sa papirom. Posle se zna šta sledi.
A mi, koji živimo u ostatku od ,,šest sedmina” Srbije, samo gledamo. Pravimo planove za ,,dan posle”. Posle je sve kasno. Možda je trebalo proglasiti Prištinu za glavni grad Srbije, preseliti sva ministarstva, pa da vidimo kako se otcepljuje teritorija gde se nalazi glavni grad države. Naravno, ovo su fikcije jer je ostalo vrlo, vrlo malo vremena.
Čudo je da nikada nije raspisan referendum u Srbiji sa pitanjem – Da li ste da se Kosovo i Metohija otcepi? Izbori nikako nisu referendum. Građani Švajcarske za mnogo trivijalnije stvari imaju referendume.
Noć je. Kola ponovo grabe prema Beogradu i jedino o čemu razmišljam je – da li su stanovnici Srbije svesni šta se ,,iza brda valja” i da li su imali prilike da zaista spoznaju realnost Kosova i Metohije?
profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu
Milan Glišić
[objavljeno: 12.02.2008.]
