Izvor: Danas, 14.Mar.2015, 10:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obrazovanje i uspeh
Kako, htela sam da mi pojasni, kako je njegova Koreja, za samo dve i po decenije, od siromašne poljoprivredne države postala jedna od najbogatijih zemalja? Da li je obrazovanje bilo presudno? Istraživanje? Usavršavanje i razvoj? Tržišna ekonomija? „Zemlja jutarnje tišine” je fantastična. Da li je obrazovanje = uspeh? Da ga priupitam, zar je moguće da studenti dolaze u četiri ujutru i čekaju u redu ispred čitaonice za svoje mesto za učenje. A jedino, valjda da bih ga zbunila, kažem >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << da sam čitala u novinama: kada su dobijali strane kredite, tri puta su merili a jedanput sekli. Svaki von bio im je velik kao planina.
Verovatno me je dobro razumeo: svi radimo, skoro sikće, mi smo rodoljubi. Primiče fotelju, tiho govori, sav se prislonio uz moje lice, skoro šapuće: U Južnoj Koreji raste pokret protiv američkog otvorenog vojnog uplitanja, i to je upozorenje Vašingtonu da njegovih trideset i sedam hiljada vojnika u ovoj zemlji nisu nikako garancija mira.
Malo sam se odmakla, zna on dobro moj jezik, i dok mi se kao Balkanski špijun upire u lice, a sav razjaren, rasplamteo se kao da jedino on i ja sedimo za pregovaračkim stolom, izvlačim još jedno pitanje kako bih ga navela da plamti ko buktinja. Da počnem, možemo od Kim Il Sunga i Kim Jong Sama, koji su trebalo da se sastanu 25. jula 1994. u Pjongjangu, Ravnoj zemlji, na onom obećavajućem prvom susretu, četrdeset godina otkako je završen rat. I ništa nije bilo. Razvedrio se moj gost Kim Sun. Kaže: Kim Il Sung je umro u 82. godini. Sahranili su ga tek posle deset dana. Kim Il Sung, Sunce čovečanstva i Veliki vođa, bio je komunista s najdužim predsedničkim stažom na svetu,četrdeset i šest godina.
Njegovo telo je posle smrti balsamovano. Zato nisu mogli brzo da ga sahrane, čak su i laste plakale, ljudi su od tuge umirali, a mi smo se nadali da je njegov sin pametniji,pa oni imaju pet atomskih glava! Valjda ste čitali u novinama priču premijerovog zeta koji je prebegao iz Južne Koreje u Seul. Sada njegov sin Kim Džong Il sedi tamo.
Nastavlja skoro vičući, zatvaram terasu okrenutu prema dvorištu, otvaram drugu, gde je ginko i vrt, gde ga niko, osim mene, neće čuti dok drži govor.
Kim Džong Il na Severu je Voljeni vođa, a on je, ne kažem ja, već vi na Zapadu, „mentalno zaostao” i „nepredvidiv” diktator. Za njega se vezuje niz terorističkih akcija: podmetnuta eksplozija u kojoj je 1983. pobijena polovina južnokorejske vlade, obaranje južnokorejskog putničkog aviona 1987. i čitava serija otmica i ubistava političkih protivnika vezuje se za njegovo ime. Drugi ga portretišu kao čoveka od kojeg se može očekivati otvaranje Severne Koreje prema svetu i njeno postepeno uklapanje u međunarodnu zajednicu. A šta vi mislite?
Snebivam se da mu kažem da, uglavnom, ne razmišljam o Velikom vođi, ali kažu da voli da igra igrice. I da se školovao u Pjongjangu jer nije uspeo da diplomira na vazduhoplovnoj akademiji u bivšoj Istočnoj Nemačkoj, te je diplomu stekao na univerzitetu koji nosi ime njegovog oca.
To je sve što znam a ni to ne mora da bude tačno, znam ono što piše u novinama. Čitam i vidim iz svoje Zlatne desetke, autobusa koji me odvodi u grad, srećem demonstrante na seulskim ulicama, pa ga pitam zašto protestuju kad žive u izobilju.
Ove poslednje su bile studentske, tražili su spajanje dve Koreje; deset hiljada studenata dobilo je batine i suzavac. Tražili su dijalog sa Severnom Korejom i da 37.000 američkih vojnika napusti našu zemlju. Stotinu studenata bilo je ranjeno. A jedan policajac je, pišu novine, stradao od batina.
I u drugim protestima studenti sa Univerziteta „Jongsen” u Seulu tražili su da se istraži krivica za krvavi vojni prevrat iz 1980. godine. Četiri hiljade studenata krenulo je ka domovima dvojice ondašnjih predsednika koje je čuvala policija.
