Izvor: SrbijaDanas.com, 16.Jan.2021, 17:04

OTIŠLI TAMO GDE NIKO NI U SNU NE BI OTIŠAO: Dvojica mladih Danaca čine posebnu vojnu jedinicu i jedinu te vrste

OTIŠLI TAMO GDE NIKO NI U SNU NE BI OTIŠAO: Dvojica mladih Danaca čine posebnu vojnu jedinicu i jedinu te vrste

Vetar je tamo surov, a to nije jedini problem

Dva mlada Danca otkrivaju da li su dovoljno izdržljivi za jedinu vojnu jedinicu na svetu koja koristi pseće zaprege.

Bilo je mračno kada je Jesper Olsen pao. Mračno i studeno. Zimi se na severnom Grenlandu tokom više od tri meseca ne promoli ni jedan jedini sunčev zrak. Prosečna temperatura je 31 stepen Celzijusa ispod nule. Vetar je surov.

Jesper je opremljen za takvu klimu, baš kao što je spreman za jogunaste >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << pse i preopterećene sanke, neravan teren i za uzane kros-kantri skije. Spreman je čak i za pad. Ono što Jesper ne predviđa jeste to da će, dok se bude tumbao niz strmu, stenjem prekrivenu padinu, njegov nož ispasti iz kožne futrole za njegovim pojasom i okrenuti se na krajnje nepoželjan način. Sečivo će se zabosti u njegovu desnu butinu.

Njegov partner, Rasmus Jergensen, nije video nesreću. Rasmus se kretao malo ispred Jespera, dok je lampa na njegovom čelu sekla tamu između crnih monolitnih vrhova i jedva uočljive obale. Pre nego što je izgubio ravnotežu, Jesper se nalazio iza teških sanki i 13 pasa, držeći čvrsto uzde i pokušavajući da kontroliše njihovo spuštanje niz nagib. Sada leži opružen na ledom okovanoj tundri sa dubokom ranom ispod svojih skijaških pantalona, a krv mu se sliva niz nogu. Nalaze se 800 kilometara severno od Arktičkog kruga, na jednom od najpustijih i najnegostoljubivijih mesta na Zemlji.

Želja da istražuje Grenland, koji je pod danskim protektoratom od 1721. godine, rodila se kod Jespera šest godina ranije, kada je bio dvadesettrogodišnji vodnik u Danskoj kraljevskoj telesnoj gardi i nadzirao gardijce u tri palate danske kraljice. Njegova zvanična uniforma je uključivala i ogromnu kapu od medveđeg krzna i koporan sa mesinganom dugmadi.

To nije bila njegova životna ambicija. Jesper, mladić svetloplavih očiju, tamnosmeđe kose i snažne, urođene atletske građe, žudeo je za nečim potpuno suprotnim od marširanja unaokolo sa tom kitnjastom kapom. Želeo je avanturu.

- Želim da isprobam svoje mogućnosti - kaže.

Jesper je napustio Kraljevsku gardu i nekoliko godina je bio policajac u Kopenhagenu, sve dok 2008. godine nije skupio hrabrost da se prijavi u elitnu specijalnu jedinicu koja je u Danskoj čuvena po dovođenju vojnika do granica fizičke i psihičke izdržljivosti. Odlučio je da se prijavi za Sirijus.

Jedinici Sirijus je već više od 60 godina povereno patroliranje 14.000 kilometara dugom obalom severoistočnog Grenlanda. Tim od 12 ljudi bar jednom u pet godina obiđe svaki kutak nazubljene i razuđene obale, formalno obezbeđujući uslove danskog suvereniteta prema međunarodnim konvencijama. Sirijus je jedina vojna patrola na svetu koja koristi pseće zaprege. Ovaj posao, koji je loše plaćen i bez odmora, podrazumeva 26 meseci dugo putovanje sa partnerom i grupom pasa i više od 8.000 pređenih kilometara. Povrede su praktično neizbežne, baš kao i gladovanje, iscrpljenost i promrzline. Članovi tima su na meti belih medveda. Ne postoji mogućnost da se posete rodbina ili prijatelji, nema prilike za izlaske sa devojkama. Nisu u prilici ni drvo da vide.

Jesper je prošao mnoštvo psiholoških i fizičkih testova koji su eliminisali veliki broj onih koji su se prijavili za Sirijus. Svake godine se bira samo šest ljudi koji zamenjuju odlazeće članove patrola. Žene imaju pravo da se prijave, mada to još nijedna nije učinila. Oni koji žele da konkurišu moraju imati manje od 30 godina.

Samo nekoliko nedelja pre nego što će polaznici Sirijusa krenuti na Grenland na program preživljavanja u prirodi, Jesper je čuo vest: bio je poslednji čovek koji je eliminisan. To ga je uništilo. "Nikada se više neću prijaviti", tvrdio je.

Vratio se u policiju, ali nije mogao da prestane da misli na sirovu lepotu i ultimativni izazov dalekih severnih divljina. Roditelji su podržavali njegovu ambiciju; nije imao devojku. Tako je promenio svoje mišljenje i pokušao još jednom. Podvrgao se osmomesečnom režimu treninga. Naučio je sve, od meteorologije do lovačkih veština i veterine; zapamtio je oblike više od 600 fjordova i tačaka duž grenlandske obale, za slučaj da izgubi mapu.

Ovog puta je bio primljen. Kao deo završne obuke, skočio je u ledenu vodu kako bi simulirao nesreću sa sankama, potom je preživljavao pet dana samo sa torbicom neophodnih namirnica, spavajući u snežnoj duplji koju je iskopao limenom šoljom i loveći arktičkog zeca ili mošusno goveče da bi jeo. Konačno, u julu 2010. godine javio se na dužnost u bazu Sirijus na severoistočnom Grenlandu, koju čini nekoliko kockastih zgrada povezanih konopcima da bi ljudi mogli da se orijentišu tokom snežnih oluja, a koje su postavljene na jednoj osamljenoj prevlaci. Zvanično je postao pripadnik patrole Sirijus.

Svog idealnog partnera je pronašao u Rasmusu, dvadesetosmogodišnjem pripadniku patrole Sirijus koji ovde služi drugu godinu, bivšem vodniku vazduhoplovnih snaga sa zaraslom riđom bradom, koji liči na dizača tegova, ali je spokojan poput Bude. Zajedno su u stolarskoj radionici Sirijusa napravili četiri metra duge sanke, sa klizačima od najlona i ležištem spojenim kanapom umesto ekserima, radi maksimalne fleksibilnosti. Nazvali su ih Crno sunce. Vežbali su sa svojim psima sve dok nisu osetili da su pravi tim.

Sredinom oktobra, kada se more zaledi i kada je vožnja sankama uz obalu često najefikasniji način za putovanje, natovarili su Crno sunce sa 370 kilograma zaliha i napustili bazu, prateći rutu koju su ustanovili oficiri danske vojske. Uz ostalih pet timova, Rasmus i Jesper deluju kao jedini rendžeri u Nacionalnom parku Severoistočni Grenland koji pružaju potporu naučnim i sportskim ekspedicijama u najvećem nacionalnom parku na svetu, staništu ogromnih krda mošusnih goveda i stotina belih medveda.

Ali već četvrtog dana na njegovom prvom pohodu Jesperu se nož zario u nogu. Leži tako na snegu dok ga bol savladava i žarko se nada da njegov san da služi kao član patrole Sirijus neće izčeznuti sada kada je tek počeo.

Za samo nekoliko trenutaka uspeva da ubedi sebe da je rana podnošljiva. Pomišlja da je verovatno pao na stenu. Tokom intenzivne obuke u Sirijusu naučio je da ostane pribran bez obzira na to koliko je loša situacija i da se drži doktrine u duhu Sirijusa: kad god je to moguće, dok si napolju na ledu, najbolje je da nastaviš da se krećeš.

Tako Jesper, ni ne pogledavši ranu, štaviše ni ne primećujući pocepano mesto na svojim pantalonama niti krv koja curi, ustaje na noge. Vraća nož u korice. Rasmus i on izmenjuju tek nekoliko reči.

"Jesi li dobro?" - "Da."

Svaki od njih grabi uže pričvršćeno za sanke i čvrsto staje na svoje skije. "Ja!" uzvikuje Rasmus. Psi naglo natežu svoje konopce i silovito povlače napred sanke i ljude.

Pseća zaprega je spoj haosa i veštine. Da bi održali tim u pokretu, Jesper i Rasmus su u stalnoj interakciji sa svojim psima – zvižde, psuju, nagovaraju, hvale. Prelaze poluostrvo Hočsteter Forland, poskakujući preko stena, brekćući uz brda, klizeći niz njih, dok magličasti dah pasa i ljudi formira trag u vidu pare koji se tiho vuče za njima. Planine u obliku ajkulinih peraja se izdižu iz zaleđenog mora. Ledeni bregovi, usidreni u blizini obale, izgledaju kao izbledeli ratni brodovi.

Uobičajena brzina pseće zaprege je manja od osam kilometara na sat. Do trenutka Jesperovog udesa oni su prešli nešto malo više od polovine predviđenog dnevnog plana od 34 kilometra, što je deo jednoipomesečne kružne 1.110 kilometara dugačke ekspedicije severno od baze Sirijus, a to je najkraće od tri putovanja koja su planirali u ovoj godini.

Dan u psećoj zaprezi podrazumeva neprekidan rad i potpunu koncentraciju; Jesper jedva da ima vremena da misli o svojoj nozi koja pulsira. Pauza za ručak ne dolazi u obzir. Ljudi uzimaju po koji gutljaj vode, psi lapću sneg. Ako tim nije sinhronizovan, sanke Sirijusa mogu da se ponašaju kao telo sa 13 glava. Psi, vezani u parove na jednom dugačkom konopcu, ponekad postanu tvrdoglavi i počnu da ležu. Ima tu borbi, ljubomore, ljubavnih interesa – Jesperov i Rasmusov tim ima dve ženke. U jednom trenutku psi mogu divno da funkcionišu, a već u sledećem mogu da postanu režeća lopta letećeg krzna dok po snegu pršti jarka krv.

"Kada se stvari iznenada otrgnu kontroli, kao da ponovo postajem policajac", kaže Jesper. "Moram da uskočim i razdvojim pse."

U ovo savremeno doba višenamenskih vojnih vozila i tenkova Abrams za prelazak velikih udaljenosti na Grenlandu, gde kvar na motoru može da bude smrtonosan, još uvek nema boljeg prevoznog sredstva od psećih zaprega. Često psi spasavaju živote članovima patrola. Vožnja sankama tokom beskrajne noći, naročito kad ima magle, neretko se odvija skoro naslepo. Događa se da se psi iznenada zaustave na ivicama litica i odbiju da se pokrenu čak i kad ih podbadaju. Oni, takođe, ispuštaju specifičan zvuk kojim upozoravaju na bele medvede, neku vrstu šištavog režanja koja članove patrola budi na oprez.

Mada su se Jesper i Rasmus nalaze u prvoj nedelji svog prvog putovanja, već su se dogovorili oko svog specifičnog stila. Neki tandemi u Sirijusu više vole da putuju lako i brzo; oni koji imaju ekstemnu fobiju od težine, seku etikete sa svojih majica, skidaju drške sa četkica za zube i smanjuju količinu goriva za svoje logorske peći. Rasmus i Jesper su zastupnici sporog i toplog pristupa: nose svu odeću koju žele i nikada ne preskaču topli obrok. Kako kaže Rasmus, njihov moto je: "Mi nikada ne ostajemo bez goriva."

Zato nema žurbe dok se kreću preko Hočsteter Forlanda. Strpljenje i preciznost su važniji od brzine. Bilo kakav pogrešan proračun na dalekom severu može da bude opasan – spusti svoje rukavice na tren na pogrešno mesto i vetar će ih oduvati. "Ako ne radiš sve kako treba, bićeš kažnjen", kaže Rasmus. Jedina nesreća sa smrtnim ishodom u istoriji Sirijusa dogodila se 1968. godine kada se član patrole odvojio od svog partnera na trening vožnji, izgubio se u uskovitlanom snegu i nije uspeo da sam preživi oluju.

Na kraju dana Jesper i Rasmus zaustavljaju sanke i započinju precizno koreografisanu rutinu. Dok polarna svetlost blešti iznad njih u jarkoroze i zelenoj boji, Jesper postavlja šator – neke noći provode kampujući, neke u kolibama raštrkanim duž obale – potom odmotava ultraizolacione vreće za spavanje i pali peći u dobro provetrenom skloništu. Da bi se dodatno zagrejali, Jesper i Rasmus vole da istovremeno koriste tri peći.

Rasmus pažljivo privezuje pse i proverava da li su dovoljno udaljeni kako ne bi došlo do kontakta. Potom provodi malo vremena sa svakim od njih. „Zbližiš se s njima”, kaže Jesper. Rasmus čvrsto grli njihovog ponosnog psa predvodnika Johana, veselu ženku Seli, dežurnog kavgadžiju Indija i njihovu legendu Armstronga, kome je to deseta zima u službi zaprežnog psa, što je rekord Sirijusa, duplo više nego što većina pasa služi. Armstrong je vukao sanke najmanje 40.200 kilometara, duže nego da je kružio oko ekvatora. Rasmus zna da se Armstrong bliži kraju karijere. U bazi Sirijus nema mesta za penzionisane pse. A psi – vukovi koliko i ljubimci – ne mogu se davati na usvajanje. Moraju biti podvrgnuti eutanaziji, što je čin koji članovi patrola sami izvršavaju pištoljem. I Rasmus i Jesper kažu da je to najteži deo ovog posla.

Unutar šatora peći rade punom parom. Jesper i Rasmus se konačno otkravljuju. Na minus 40 stepeni Celzijusa materijali poput plastike postaju lomljivi poput stakla. Na oko 50 stepeni ispod nule psi počinju da pate; od oštrog snega se otvaraju rane na njihovim šapama. Na minus 55 stepeni morate da se zaustavite i ulogorite.

Za večeru imaju šerpicu paprikaša sa paradajz-sosom, testeninu, krem sir i konzervisane mini-kobasice: ne baš dovoljno da se nadoknade sagorele kalorije. Neki članovi patrola tokom jedne zime izgube i do 14 kilograma. Odnosi između članova patrole nisu uvek prijateljski, iako će tokom većeg dela godine viđati samo jedan drugog. Ali kada se jednom nađu na ledu, više se ne mogu razdvajati. Jesper i Rasmus su harmoničan tandem. Najveće neslaganje imaju oko pušenja lule. Rasmus, sledeći tradiciju Sirijusa, uživa u večernjem pušenju lule, dok Jesper ne može da je podnese.

Dok se paprikaš krčka, Jesper konačno nalazi vremena da ispita svoju ranu. Pažljivo skida skijaške pantalone i tek tada vidi duboku ranu na svojoj nozi i prolivenu krv – koja i dalje curi – i sad zasigurno zna da je pao na nož.

Ne pokazuje nikakvu uznemirenost. Naposletku, ipak je on član patrole Sirijusa. Lagano vadi pribor za prvu pomoć. Čisti krv i previja ranu.

Nastavak na SrbijaDanas.com...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta SrbijaDanas.com. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta SrbijaDanas.com. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.