Izvor: SrbijaDanas.com, 04.Avg.2021, 19:12

OSTALO JE GORKO SEĆANJE NA GOLGOTU: Stojakovići iz Jošavice sa bebom u naručju odbegli od zločinačke "Oluje"

OSTALO JE GORKO SEĆANJE NA GOLGOTU: Stojakovići iz Jošavice sa bebom u naručju odbegli od zločinačke Oluje

O paklu kroz koje je pre 26 godina prolazilo srpsko stanovništvo najbolje govore bolne uspomene prognanih

Kristalna noć nad Srbima u Krajini - tamno razdoblje u sećanjima Srba, zločinački poduhvat Vojske Hrvatske, a sramota za zapadno pravosuđe i shvatanje istorije.

Dok Srbi danas obeležavaju pomene, daju komemoracije, čuvaju od zaborava svu muku koja ih je tada zadesila, u Hrvatskoj tradicionalno slave Dan pobede i domovinsku zahvalnost.

Noć između >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << 3. i 4. avgusta 1995. godine ostaće upamćena kao izuzetno duga i mračna. Dok su se ljudi nadali nekom čudu, hrvatska vojska počela je zauzimati polazne položaje i počela je pripremati sveopšti napad. U pet sati ujutru pale su prve granate na Knin. Srbima nije ostalo ništa drugo, nego da se daju u beg.

Kroz nekoliko sati, nakon nasumičnog granatiranja po Srbima, Hrvati su, na čelu sa Antom Gotovinom, umarširali u Knin. Nedugo zatim Srbija je gledala kako duž bulevara, ulica i sokaka stižu beskrajne kolone traktora. Iz prikolica su gledale umorne, izbezumljene oči dece, staraca, trudnica, majki sa bebama u naručju, neobrijanih muškaraca.

O agoniji kroz koju je naš narod prolazio, svedočila je za portal SrbijaDanas Snežana Stojaković, rodom iz sela Jošavica, nedaleko od Petrinje.

- Bilo je to pre 26 godina, mnogo toga se i zaboravilo, što namerno, što pod pritiskom vremena. Najstrašniji prizori su ostali, i dalje su tu pred očima. Sećam se kako je sve to počelo. Ja sam 3. jula rodila drugo dete, ćerku. Već tada se videlo i osećalo da stvari nisu dobre za naš narod. Prvo, nismo imali osnovne uslove za život, isključivali su nam struju - počinje Snežana svoje svedočenje za naš portal.

Snežana dalje priča da je početak avgusta bio najgori. Tada, sa bebom u naručju i drugom malom devojčicom dolaze po njenog muža, počela je mobilizacija.

- Dolaze da ga pokupe, morao je da ide, da uzme oružje, a posle su ga rasporedili. Zadatak je bio da čuvaju naše selo ako ovi napadnu.

Na pitanje kakva je atmosfera bila i pre nego što su joj odveli muža, Snežana kaže da se o svemu pričalo i ranije. Komšije su govorile kako ništa ne ukazuje na dobro, a krajem juna su se uverili u to.

- Moj brat je baš na Vidovdan, 28. juna, pravio svadbu. Mnogi rođaci nam nisu došli. Iz Zagreba familija nije mogla da dođe. Možda bi i došli nekako, ali kako bi se vratili? - pita se Snežana i danas, 26 godina kasnije.

Kako kaže, odmah posle bratovljeve svadbe, muškarci iz sela su počeli da se okupljaju, održavali su sastanke i dogovarali kako da odbrane selo kad Hrvati krenu u napad. A onda je 5. avgusta stigla naredba, svi do jednog morali su da napuste selo. Snežanin muž je do tada bio na ratištu, ona kod roditelja, sa dvoje malih dece.

- U traktorsku prikolicu poneli smo samo ono najneophodnije, na šta smo prvo naišli, a da nam je trebalo. Ostala je stoka, životinje, sve je to tamo ostavljeno. Krenuli smo ka Banjaluci. Onda smo čuli usput, oni koji su krenuli put Siska, kroz Hrvatsku, kroz svašta su prolazili. Gađali su ih kamenicama. Usput smo stajali tu i tamo, a onda kad smo došli u Banjaluku prvi put smo se okupali i sredili decu - priseća se Snežana u razgovoru za portal SrbijaDanas.

Kako kaže, niko ništa nije jeo, niti im je bilo do hrane. Sve vreme u glavi je bila jedna pomisao - pobeći na vreme i uteći od smrti.

- Samo da nam je da stignemo. Beba je još uvek sisala, te sam je tako hranila, drugo dete nije ni htelo da jede, nikome do hrane nije ni bilo. Samo da stignemo u Inđiju. Tamo smo se uputili kod mojih rođaka, svi zajedno, cela familija. A kad smo tamo stigli, to je tek bilo teško, nas pedesetoro u jednoj kući - priča Snežana.

Iako ih život nije mazio, već u prvom smislu reči gazio, gazila ih je hrvatska noga, Snežana i njena porodica trudili su se da istisnu ono loše, da ostanu sećanja tek onoliko koliko je i potrebno - da se muka pamti i prepričava, jer ovakvi ljudi su merodavan dokaz masovnog egzodusa. Od Jašovice, traktorom preko Bosne i Hercegovine, do Inđije, od Inđije do sportske hale u Jagodini, od napuštene ambulante u selu Lanište kod Jagodine, do sopstvene kuće. Kroz sve to su prošli Stojakovići.

Na zaključno pitanje koja joj je prva pomisao kada se izgovori Oluja, Snežana kao iz stopa odgovara "živa glava".

-  Dobro je da smo izvukli živu glavu. Teško je, i dan danas, ostala sam sama sa dvoje male dece dok je muž bio na ratištu, nismo znali šta će nas snaći, ali spasili smo se. Glava je na ramenima. A hvala Bogu, i ovde nam je danas odlično. Ćerke su velike, poudavale se, svako radi, sve se na kraju sredilo - zaključuje Snežana u razgovoru za portal SrbijaDanas.

Nastavak na SrbijaDanas.com...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta SrbijaDanas.com. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta SrbijaDanas.com. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.